Vasiona

opisuj u moraju događati u večnosti (258). No, one se ne ponavljaj u, izuzev voljom Biča ko je nadmašuje beskrajnu neverovatnost, jer sam ranije na više mesta pokazao da je beskrajno puta neverovatnije da se neka tačka u nekom trenutku vrati na isti položaj koji je zauzimala u nekom drugom trenutku, nego da se uopšte i ne vrati. Sta više, ja sam dokazao da je prelaz u beskrajnost sasvim nemoguč, kao što smo malo čas rasmotrili, te ova nemogučnost mora važiti za svaku vrstu linije ko j a bi bila opisana na bilo koji način. Svakako, kretanje bi se moglo produžiti neodredeno i u budučoj večnosti. Jer, ako je ono počelo u nekom trenutku, tada može posto jati trenutak vremena u kome če biti ostvareno postojanje neke odredene beskrajne linije samo ako je ona postojala u toku protekle večnosti. Pa ipak, s tim u vezi, ja ne smatram da je buduča večnost sasvim. analogna protekloj večnosti, zbog toga što neodredeno u budučnosti nije stvarno isto što i beskonačnost u prošlosti. Ali, ako nije postojala beskrajna linija (a apsolutni mir je još beskrajno manj e verovatan nego povratak u jednom trenutku na istu tačku prostora, dok je večno mirovanje još daleko više neverovtano), tada svakako sledi da materija nije mogla imati večno kretanje niti je mogla postojati u večnosti. A pošto ona ne može postojati bilo bez mirovanja, bilo bez kretanja, to u svakom slučaju postoji potreba stvaranja, potreba Stvoritelja. Prema tome, Gn bi morao imati beskrajnu efektivnu moč, takvu da bude u stanju da stvori svu materij u, kao i beskrajno odredi vu šilu, takvu da bi iz svih mogučih trenutaka beskrajnih po broju, neodredeno produženih u celo j večnosti, u svakom pravcu, On mogao da izabere svojom neograničenom voljom ona j posebni trenutak u kome če stvoriti materiju. Od svih beskrajno mogučih stanja, i to uz veliki stepen bezbroj nosti, On je mogao izabrati bas ono posebno stanje ko je obuhvata jednu bd krivih, koja prolazi kroz sve tačke uzete u nekom nizu, i pritom izabrati ona odredena odstojanja i one odredene brzine i pravce kretanja«. Dva su razloga zbog ko jih sam se ovako dugo zadržao na citatima. Prvo, da ukažem na Boškovičevu primenu svoje teorije, i; drugo, zbog izjave J. M. Child-a (Th, XVII) koju navodim: »Dat je metafizički dodatak o sedištu duše njenoj prirodi, i o postojanju i artributima Boga. Iza ovoga slede dve kratke rasprave o filozofskoj prirodi prostora i vremena. Boškovič smatra da svaka od ovih kategorija postoji sama u sebi. Njihovo prisustvo je oblik postojanja, vremenski i mesni. Sva tri ova odeljka izvanredno su zanimljiva (are ful of interest) za savremenog filozof skog čitaoca«. Interes koji spominje Child ja shvatam u širem značenju. Religija i danas ima močna sredstva utica j a kako na zapadu, tako i kod nas i na istoku. Stoga je naša dužnost da se osvrnemo na stručno prilaženje religioznem pogledu na svet. Ne ulazeči u filosofske dedukcije, ukazujem na matematičku grešku kod Boškoviča ura-

smatranju prelaza na beskonačnost za navedeni primer (i). V. Varičak o torne kaže: »Ti geometrijski paradoksi samo su ilustracija poučaka, da dio beskonačnoga skupa može biti ekvivalentan s cijelim skupom, a to je po Dedekindu upravo definicija beskonačnih skupova, i da se iz beskonačnog skupa može izlučiti odbrojivo neizmjerno mnogo skupova, koji su svi s njim ekvivalentni. Podjedno nas ti paradoksi uče da se kut ne smije definirati kao dio ravnine.« (M, 3). Primenom Rolle-ove teoreme u konkretnom slučaju dolazimo do zaključka da se odnos površina trouglova u konačnosti i beskonačnost! ne menja. Upoređenjem beskonačno velikih površina Boškovič posmatra odnos beskonačno kroz beskonačno, koji može imati svaku proizvoljnu vrednost. Prema torne, ne može se Boškovičevim postupkom dokazivanja doči do zaključaka ko je je on izveo. Uostalom, i bez ovih primedbi, nama je jasno da se fizika i matematika ne mogu upotr ebiti pri dokazivanju postojanja boga. Moram naglasiti da sam daleko- od pomisli da umanjim, značaj naučnih rado va ovo g našeg velikana XVIII-og stoleča. No Boškovič nije ni prvi ni poslednji od naučnika, koji su pokušali da svoja naučna dostignuča stave u službu religije. Posebni društveni i istorijski uslovi uticah su da je Boškovič, čovek izvanrednih sposobnosti, usmerio znatan deo svoje aktivnosti u pravcu služenja religiji. On je iskreno nastojao da doprinese religioznom shvatanju sveta i zaprepaščen je suprotnim mogučnostima primene njegove teorije o materiji. U torn pogledu zanimljiva je prepiska između njega i J. Priestley-a. (M, CCCVIII— CCCXII). Iz ovih pisarna sledi da su Priestley i Boškovič u Parizu cesto diskutovali o Boškovičevoj teoriji materije. Kako se ni Priestley nije mogao izdiči do potpunog odbacivanja religije, on Boškovičevu teorij u materije primenjuje u cilju napada na Rimsku crkvu,.koju smatra »potpuno antihriščanskom i sistem gadosti malo bolji od ateizma«. Boškoviču, koji nije znao engleski, pismo je tumačio »jedan od glavnih članova kraljevske akademije nauka (u Parizu, prim. prev.) koji dobro zna engleski«. Zato Boškovič u svom pismu Priestley-u kaže: »O va j me je uveravao, i to u nekoliko navrata, povodom razgovora o toj stvari, da, na njegovo največe zaprepaščenje, vi zastupate u vašem delu čisti materij alizam, i to bez ikakva ograničenja, otvoreno tvrdeči; da ste ga navodno izvukli iz moje teorije o materiji, čineči me na taj način saučesnikom u Doktrini,, koju prezirem, koje se grozim kao bezbožničke sa stanovišta religije, i glupe sa stanovišta zdrave filozofije.« »Možete da zamislite koliko me ovo kazivanje pogodilo, naročito što sam umom, delu (Theor. phil. Nat., prim. prev.) sa punom jasnočom i svom mogučom preciznošču, pokazao upravo suprotna osečanja, govoreči o velikoj razlici koja postoji izmedu materije i duše, kako je to sve rečeno i stavljeno u dodatku O Duši i Bogu«.

ВАСИОНЛ IX, 1961 број 4

103