Veština biti čovek : (knjiga mudrosti)

[54 – ЖИЛ ПАЈО

не може нико нама пружити тиха и дуга размишљања као и истрајан рад, који су неопходно потребни. Великоварошки живот, буран и у журби, ретко да не окрњи здравље разума. Зар Цицерон није казао: „У Риму се нема времена ни да се дише“.

Умно растрзање у великим варошима је страшно; колико год да је човек јак тешко је да се не растргне на сто страна. И противу своје воље, губи се јачина у оној помодној средини где су људи скептични, где је шала немилосрдна, где се гурају лакташи. Чак ни радник не може да се: уздигне до једног оригиналног социјалистичког схватања. Он мисли само на то како ће подржавати богате у њихову лажном раскошлуку. Великоварошки радник је пропао са својом мисијом, да изгради један идеал цивилизације засноване на раду. А и ко би2 Добар лармаџија, којега ракиџије нарочито вребају, радник никада није могао да се да цео на посао, као што то раде прави уметници и сељаци. Он рад, тај изражај свих људских моћи, сматра као казну, као кулук који свим силама омета. Немајући ни дубоко разумевање заната, ни осећање да се право надахнуће стиче само радом; он у раду схвата живот као што га схватају деца, радевице и помодари; живети за њих је трчати за сензацијом, за лаким забавама, у позоришта, са забаве на забаву, једном речи трчати онамо куда се разонођава, расипа, глупи.

Такво схватање живота, по мишљењу једнога енглескога мислиоца, био је основни повод даје Европа улегела у праву провалу јада. Пруско васпитање је доиста одвратно материјалистичко.

Велика варош привлачи многе људе не ради музеја, лепих концерата, него ради слободе, и рецимо праву реч, ради љубави без дужности. Млади паланчанин, ослобођен од сваке контроле, улети у Мухамедов рај. Он долази у велики град онда кад чула вру, улази у средину слободне љубави, раздражљивих представа, живота без одговорности, живота који му се чини рајски. За њега распусност и слобода значе исто.

а ћ одљашеит