Vizantiske slike. Knj. 1

172 ШАРЛ дил

ниченом благонаклоношћу: „Она је била лепа телом, љупка лицем, а врло поштена по души“. овији историчар Теофане изјављује напротив, и тврди, да је била „дубоко порочна, и дубоко искварена“, и да је та заводљива чаробница, та „крунисана сирена“, била сасвим „развратно и похотљиво“ створење. То су врло крупне речи и врло нељубазни епитети, нарочито кад се узме у обзир колико мало знамо о њој. Треба уз то имати у виду да је она већ у Византији, међу својим савременицима, а још више код хроничара потоњих векова, стекла глас кобне и страшне жене. Један историчар прича да је, не би ли се што брже дочепала престола, покушала, у договору с мужем, да отрује цара, свога свекра. Други писци наводе да се, кад је тај муж умро, распростро глас по престоници како му је Теофана сипала отров. Ако је веровати другим сведоцима, она се на исти начин отарасила једнога кнежевића из породице Романа Лакапена, који јој се чинио да може бити супарник и претендент на. престо; и опет, на исти начин, осветила се, кажу, своме љубазнику, Јовану Цимискију, зато што ју је напустио. Јерменски хроничари иду тако далеко да тврде како 15 „гнусна царица“ помишљала дами своје рођене синове потрује. У ствари, сва та причања људи који су живели далеко од двора, и који су већином дошли на свет сто или двеста година после времена кад је Теофана владала, не значе много. У извесним случајевима чињенице сасвим јасно противрече том злом гласу; у другима, тај глас заиста изгледа и сувише невероватан. А исто тако не треба заборавити да, кад је Теофана сматрала за добро да изврши какав злочин, — то јој се десило бар једанпут у животу, — она се није служила отровом, него дрско, отворено, мачем.

Немам никакве намере, може ми се веровати, да овом примедбом одбраним успомену Теофанину. Али њој има да се пребаци доста сигурних и одређених ствари, а да би узалудно нагомилавао податке о њој неодређеним епитетима и тврђењем које: