Vođa pri gazdovanju

187

111. К 0 њ. Од како су људп коње као најјаче жнвотиње за кућевну потребу упознали. од тада су ји почели неговатп и питомпти. Питомлеље није из прва тако лако пшло, као код оваца н говеда, ал су ји; рук а човечија и вештачко обхођење на свашто навикли. Разне врсте коња, које ми данас пмамо, долазе од начина неге и од иоднебија. Као што ее коњн у Арабској негују, ненегују се тим начпном нпгде впше, али и јесу данас најбољн. Овде им и поднебије прпја, п тако су добром негом и благим поднебијем сва своја својства облагородпли, п на највећи степен довели. На једном араоском коњу може човек нраво поњатнје ваљаног коња задобити, јер te на њему наКп; ватру, стас, верност своме господару, неустрашпмост у оној мери, у којој се само помислпти даје. Код нас је пак у неговању коња разлика та, шт о ј е под н ебије благо, а неговање никако. Наш сељак одбпје ждребе своје од сисе пре него што треба, то чшштн мора да му кобила жива остане, јер би и оно мало мршава п хрђава сока сисањем ждребета изгубила, пак онда ■— нпти је ждребе заранпла, а себе упропастнла, нити је од газде боље ране добила, да би ее опоравила, него тако на очи глед нропада. Кад наш сељак ждребе своје тако рано одбије, зар он гледи да то надокнадп, сочном раном и човечијим неговањем? Не! веК га отера на пашу, гди од глади жилу са земљом ждерати мора; а кад мало дорасте, а он га, јошт неспособног и нејаког у кола преже. Кад преже, натовари на два слабачка, накострешена коњица толико, што би п за три добро урањена доста било; пак ји свакој непогоди; ветру, кишн, вејавици и Бог те пита чему јошт неизлаже; то је онда наравно да закржљавити н пре времена онемоКи морају. Коње млађе треба презати, алп само учити у кола, и то је велика разлика: коње на радњу учити и коње врло рано за радњу употребитп. Истина је и то, да се оваковом неговању код нас неможе само неатости, него највише незнању газдином приписати. Јер,