Vojin

103

него што захтевају наше потребе. Имаче би били малодушни, а то наи се неби опростило. Наравно, свака снага могке дати само известан одпор; и ако притисак никако непопушта, а притом није да се неосећа, онда ће снага клонути и подлећи притиску. Ово би недај Боже, и с нама могло бити, и ми се стресамо и од самог помисла ; јер каква би онет то брука била, да ми нисмо кадри ни годину, ил једва једну годину дана издржати једгши научни војнички лист, Адаовде бројимо незгоде и препоне , — нити се може , нити би ваљало, јер би тиме већ сами себи бруку товарили на главу. Него да ћутимо, па колико се може да теглимо напред, шат и то какве користи донесе. Али би се и од публике могло нешто потражити: да није тако нестрпљива и да одма на нас гракне. Лошбије молили, и то врло лепо, да нам још кога уписника пошље, почем иародња војска сад је више скупитељима приступна, него што је зимус била. Него ми имамо нашим читаоцима још нешто да казкемо. Читаоци и сами могу знати, да међу нама војничким старешинама има подоста, који ни с начелима тактике упозна ги нисмо; а још више нас има, који пољску службу ни најмање нисмо проучавали. А баш нам је она први посао. Сутра да се куда кренемо, тешко да би се умели и обрнути; јер ту се хоће много више знања, вештине, окретности, разборитости, присебности, издржања , итд. него што се то на први поглед чини. И тај део војничке службе. који је тако јако нуждан, код нас скоро никако није рађен. И то је био з'зрок , те смо ми одма почели у нашему листу њу проучавати, А ово дело „војник намаршу" не само да је опште припознато као ваљатно и на првоме месту међу осталима, него смо и ми нашли, да је за нас најудесније. Само би учтиво замолили свакога Србина, ма где био, да учнни ту услугу оп-