Vojin

188 *

њица има да врши, јаено је. да коњица неможе само нападати, т. ј. да јуришећи на коњма све го постигне; него чешће према цељи, коју жели да постигне, и према месту, на коме ради, мора да дође у положење одбране, а то је, да сиђе с коња, па да се бори пешке. Из овога двога излази да коњаник данас мора бити и коњаник и пешак. Ова потреба није се гек јуче увидела; код европских војска већ поодавно постоји коњице, која се бори на коњу и пешке, — ал само неки део: драгуни и хусари у Пруса, драгуни код Руса и Турака, јашући стрељци код Француза. Но ови јашући пешаци имали су само да излећу на познције ; тек су Пруси њину службу нешто раширили, ал опет не исцрпели сву корист. Систем коњице није иреображен, јер начело њеног употреблења није нзменуто. Сви још држе велике коњаничке војске за јурише у маси; а сви виде да немају где да их употребе, па ни по северним пространим равницама. Да би досадашњу коњицу иопет могли употребити, мислили су неки, да јој ваља дати већу брзину. Тако је аустријски ђенерал Еделсхајм био саставио једну регименту све од самих коња треннраних (спремљених онако, како се за кошију спремају) , па је мислио, да би тиме могао доскочити пешадији и топовима, што је ђоја могао с таквом коњицом велики простор да пређе за много краће време него пре. Али и на упражнењима, а и у Италнји 1859 показао се овај покушај као хрђав. Лер трениран коњ неможе дуго да траје ; ти коњаници оиет нису могли да се употребе на сваком месту, шта више . још у мањој мери, ночем чагаљ, шибље, узбрдица, низбрдица бивају још већа препона, што је брзина већа. Па онда овакву је коњицу тешко држати у скупу и добром строју, због чега бејаше одвећ теготно руковати њоме.