Vojin

52

намера итд. опрезних чета

Предатн се без одупнрања није му дозвољавала дужност и част; чекати па се јуначки бранити, значило би 60 ваљатних људи без цељи и без изгледа на успех жртвовати. Лукадое одватн се да одма пође; његови војници незнађаху ништа о томе, а ннсу знали ни да је нвпријатељ тако близу. По мирноћн и равнодушности на лицу Лукадовљевом и по његовом владању нисј 1 могли на ништа помислити. Он закаже својим људма, да се ни од чега, штобивидели или чули, непрезају и неплаше, па и ако би наишли на какву чету непријатељеву, који је још здраво далеко, да непуцају одма, него да ће им подпор и помоћ доћи; напослетку заповеди највећи ред, тишину и најточније вршење његових заповести. Па се онда крене; један путовођа бијаше напред пред четом, обећавши му богату награду, ако их добро, а припретивши му смрћу, ако их небуде добро водио. А само путевођи и бијаше познат пут, којим су пошли. Остали сељаци бијаху острагу и морали су тумачити свакад зашто то, кад год су путем лево илн десно пошли. И тако се могао Лукадов увек уверит о по^зданости путевођа. У највећом реду и тишини оставе они манастир, и нико осим Лукадова незнађаше и немишљаше на опасност. Наједанпут виде они на путу брду у подножју две регименте коњаника. Све се устукне и шћадијаше ороз да запне , ал Лукадов строго запрети и спушташе се низа стрму стену стазом, куда никад ваљда човечија нога ступила није. Чнм се сиђу доле, 1»та угледе? На 200 корака од њих стоји један Драгунски ОФицир с трубачем, без сумње да пази на марш ове чете и обема региментама коњаничким знак даде. Официр је видео Лукпдова с људма његовима, а и ови њега видеше, ал се обоји чињаху, као да један другог невиде. Шта ће сад да се ради? Шпар-