Vojin

56

ВИРГИВИЈА ГЕСКИЈЕРОВА

бедног пуковника, који под једним дрветом сав у крви испод коља лежаше. Само Вир гиниј а није то смела с ума и рекне двојиди другарима: ;; чујете, тело пуковниково, то је застава, која припада регименти, и регимента мора ту заставу натраг освојити." И све троје њих јурну к дрвету, ал само Виргинијадосне, јер она двојица погину. Залуду се мучаше сирома мали и слаби наредиик, да нуковника на де1)а узме и однесе. У том њеном јаду још угледа два инглеска ОФицира, који јој са стране долазе. Одма се она одважи, пође обојима у коб и једног убије из пушке г који се на земљу стропошта. Па онда потрчи к другоме, и сад одпочне страшан двобој, и обоје ваљаху се у праху и крви. Зацело би слаби наредник волтижерски и клонуо под јаким Инглезом, да се некако и вешто неизвине и тако га рани, да се ни маћи није могао. Оба та Инглеза буду уваћена и кад још и више Француза дођу, онда и пуковника, кога су за мртвог држали, мету на једНог коња, кога оба Инглеза за узде водити мораху. Поносито и победно иђаше Виргинија за њима. Кад су дошли, где се ране привезују, пуни радости виде да пуковник још дише; али мали наредник бијаше врло блед и крв процури кроз прса, јер — и он бијаше љуто рањен. Док је Пуковник к себи дошао, долети и стари и отврдли видар и рекне нареднику, онако шаљиво по његовом обичају: дај брже да ти тулум ушијем и закрпим. Наредник поцрвени, обори очи доле и хтеде да неда; али видар