Vojin

РАТНА СРЕЂА

217

не зида себи зграду без невоље , излаже се томе злу, да остане го наг, кад га срећа остави; а сваког тренутка може куцнути час несреће: било у сталежу владалачком, било на челу вокке , она се може шлавити и шчепати га баш кад 1е нашеспремнш. У томе смислу ваља се увек оиоменути речи Ребеле1евих: Не треба никад, вели он, гонпти „случаше прилике, догод им њихова иершода не дође; и увек с ноштовањем ваља руковати свонш срећом, не досађу1ући Т1, невређа1ући 1е." *) Ови разни научни примери, ради предохране иротив ненаклоних уснеха, у толико су кориснит во1ницима у колико су њихне погрешке убитачнше. У писму своме, тужи се Пишегри Моро-у овако : „Лакоћа и ненравда, с ко1ом вичу на вошика, кош није увек срећан, доводи ме на особито расиоложење и осећање — гнушање, ко1е не могу лако да савладам. 2 )" И то чувство од чести нше само у њему и у његово1 еноси. Нанолеон осуђиваше нерасудну брзину извршења, и то 1е у 1едно1 прилици показао, где доиста не могаше уздржати сво1у ћуд, већ 1е пусти да се ио1ави. Септембра месеца 1813. известе га о губитку код Деневица; ту беху Мират

ће. У почехку рата Италшанског 1859 команданта линешог батаљона (1и , којн 1е 1ашио, згоди зрно и он падне. Нико не хтеде купити његовот коња. Не гледа1ући па ту општу одвратност, узме га пуконник регименте. Ал гле! у битди код СолФерина, кад је баш управљапо сво1им вогнидима, згодига зрпо по сред чела, а он 1е био на истом кову пређе у бшеноп команданта. ■ј 6а㧻п1иа е(; Рап1а§гие1, књига I., глава XXV. 2 ) Писмо Нашегрија Мороу , (1е Негхћегт, 10. Јануара , 1796.