Vojin

124

РУСКА В01НА СНАГА

ника (последица Аракче1евљевих установа). Па зар ово нше био прави терет за народ? Држава га 1е много више упропашћавала, него тихо га 1е могла бранити. Али навика нше мала ствар; како се 1е започело, онако се и терало. Неприродност и непрактичност овога система показала се у познато1 катастроФп : друге године источне воше било 1е воЈске вигае од два милшуна, а под Севастопољем, где се исполинска борба решаваше 1едва беше више од сто хиљада ба1онета. Иоловина кривице у то1 прилици иада на то, што нше било путова и што се оружање на брзу руку чинило , 1ер се иотребе за, ранше нису могле предвидети; а друга половина оста1е на души тадашњем систему или 1ош боље речено може се приписати томе , што у војничким установама баш никаквог системани склопа не беше. Но међу тим не треба мешати ствари. До 19. Фебруарша 1868. руска во1ничка управа нше имала слободе у радњи. На њу истина и пада одговорност неприродног васпитавања и неправилног поделења руске воше снаге, али она не може да одговара за оно, птто 101 у моћи ни1е било. За ронскога стања пнје могло бити ваљане вошичке организацше. Кад 1е већ цела 1европа, осим Инглеске, примила у 1едном или у другом виду систем резерава, кош државу у миру врло мало ста1е, а опет у рату може да има довољно во1ске, установа ова, главна црта новшег времена , нше се могла да развше и нше била удесна за Руси1у; и тим самим Русша 1е много у снази СВ0101 изгубила. За ропскога стања сваки, ко1и 1е у В01ску долазио, добшао 1е слободу, а потоме нше било могуће без потреса општег друштве-