Vojin

552

ВЕР01ЕТНЕ ПРОМЕНЕ У ТАКТИЦИ

љења бе1аше више њих као што 1е био Барнери. Они, покраГ свега мирног образовања, при коме се не бојаху „сломљених вратова" *) у боју хитро хватаху тренутке за напад, — ад какве? Код Росбаха — непршатељску вохску стигоше у путним кодонама код Ираге — Јуриш па кридо; код Хохен — Фридберга — јуриш на баталијуне, кад се они забављаху променом правца, **) Посде свега издоженога, чини нам се, да би се могдо тврдо признати ово закључење: уеавршавање ватренога оружха не умаљава значахкоњице, но изазивље да се у њох што сидвше развшаху бохне особине, што хо! требаху, међу кохе се као прва спомиње: да 1е у стању и да уме погодити тренутак ва хуриш и да има брзине. да се тим тренутвом користити може. Са овога гдедишта и постарахмо се да одредимо, шта 1е у коњици заостадо иза савременога стања пешадихе и коњице. И овде у посдетку видимо оно исто, на што смо више реди додазили: да не треба измишљати чега новога, но само подићи добре стране већ давно заборављенога старога. Тако би ми жедели: 1) Да се што више развше брзина, а особито на земљшпту исиресецаноме, а за то да се што хе могуће више смањи тежина ко1у коњ мора да носи.

*) Ови начемици, не бринући се о туђим вратовима, не закљањаху ни у К0101 нрилиди ни овоје сопствене.

**) Види упут Фридрихов ђенералима, гл. XXII, »У свима борбама с аустријандима 1а сам приметио. да њихови баталшуни после пуцања од три ипо сахата, почињу заилазити око свошх бар1ака. Наша хе коњица пробила много таких увшања у бо1у код Хохен-Фридберга и отела много робља. 5