Vukova prepiska. Knj. 4

116 ВАСИЛИЈЕ ПОПОВИЋ

слова (свега око 25 ц.) и макар само једну пресу“ (О тим би смо могли штампати равличне Српске књиге, а то све (с осталим нужним ситницама) до Бијограда не би стало више од 1000 +; а за артију “могли би смо за сад са овдашњим Фабрикантом Штраусом, или с каким другим у Маџарској начинити контракт, или је онако куповати. Ја мислим, макар како стање Орпско у напредак било, да је таква типографија тамо потребна и нужна; а ако да Бог те доживимо, да се један пут судбина народа нашега ријеши и утврди, онда ћемо ласно наручити калупе од црквени слова и подигнути словоливницу и фабрику од артије.

Друго: Ако Господар из непознати мени узрока, на ово моје препокорно представленије не би пристао, молио сам, да би учинио милост, да ми пошаље благослов моме преводу Н. 3. на Српски језик; јер је Библијско друштво већ признало, да Отојковићев превод не ваља, и зато је наумило да наштампа мој превод, само иште, да му ја добијем благослов од двије Српске владике. То су главне ствари, 0 којима сам писао, за које одговор чекам. Опет вас молим покорио, да напоменете да настанете, да ми се што брже одговори. Ја би најволио, да ми Господар пошаље до 2000 1. сребра, да идем у Липиску по типографију, па би смо јеванђелије тамо штампали. И така мала типографија колико би била на ползу народну, толико би, п још више, била на чест и на славу Господареву, о којој ја једнако мислим. Камо срећа да се може да и фабрику од артије подигнемо! Колика би то слава била за Господара, што би он трем у Турском царству подигао фабрику од артије! А ја мислим, да то не би ни трговина мала била, јер бл наша артија ишла не само у Босну, Арнаутску, Маћедонију и Бугарску него ну Каравлашку п у Карабогданску. Ево сад ми један пријатељ из града донесе врло неповољан глас, да је данас умрго Штраус, с којим сам био уговорио, да нам начини фабрику од артије, и за кога сам мало прије казао, да бисмо с њим могли начинити контракт 54 артију. Ето шта је човек! шеш трава, дије егш ПЕШ ДВЂТЂ селнни. Навалите да бисмо што славно учинили, док и нас није смрт једног по једног покосила. Јер она, кад јој час дође, не чека никога.

Да смо знали, да ћу овђе овако у заљуд љето провести, био би сам остао тамо, те би с Господаревом помоћу могао