Zakonodavstvo Stefana Dušana cara Srba i Grka
170
дело. Из световних одредаба избрисали су многе које немају кривичне санкције“) и оставили су само две најважније, које зааста говоре о кривоклетству. То су блажа одредба Јустинијанова Кодекса и наведен члан Прохирона о кривоклетству у цркви.) Прва не кажњава лажну заклетву Божјим именом, док друга прети одсецањем језика. Изгледа да је ту нека несугласност, али она постоји у већини византијских зборника.)
Те казне у СС. важе и за саме парничаре и за сведоке.“) ДЗ. 1349 не говори ни речи о кривоклетству, јер су одредбе (СС. изгледале као довољне. У ДЗ. г. 1354 у новели о поротном суду кажњавају се поротници ако су намерно лажно судили и тиме преступили своју свечану заклетву у цркви (чл. 154 ДЗ).) Казна је новчана глоба и лишење права.)
Вероватно је да и строга казна приставу за службене злоупотребе (чл. 162 ДЗ) заснива се на томе што је он био
заклети чиновник, јер то је појачана византијска казна кривоклетнику.') Дакле одредбе СС и ДЗ о кривичним делима против вере лепо се попуњавају узајамно.
Редакција ХУП века сачувала је у својој преради доста одредаба из СС. Сачувала је одредбе о оним који једу и пију с иноверцима (СС, А— 9), и пренела јеу ДЗ (као чл. 129 и 130 Раван). Одредбе о обесвећењу гробова ушле су у ЗКЈ као чл. 76, о кривоклетству—у ЗКЈ као чл. 51 и 52 (и 42—439).
Испале су само одредбе СС. о јеретицима и незнабошцима
1) Шест прописа из Василика, који само дефинишу заклетву.
>) СС. Е—6, 1 = 34 Ваз. ХП, 5; СС. Е—6, 2 = Ргосћ. ХХХТХ, 16.
3) „5о Фаз5 !п дег |гахј5 дег Сепсте еше гт055е Џпасћегке сећешзсће ћађеп тиз5.“ Дасћ. о. с. 818. - -
+) Врло је важно што су редактори СС. додали реченицу „при свђаћтелђхв... пиже обличенти будушњ ложно свдљтелљствовавше“ закону Ргосћ. ХХХЛХ, 46. >
>) Без сумње мисли се ту на до1и5, а не на егтог поротника (погрешно је тумачење Новаковића, Зак стр. 239). То се најбоље види из глосе АтБистр. „вере су зналоће криво оправили“.
6) И византијско право зна за новчане казне за кривоклетство. Ргосћ. ансјит, ХХХХ, 58.
7) Чл. 162 „да му се руце отсеку и језик уреже“ (да му се уреже језик и обђ уши“. Раков.) упор. СС. Е—6 (= Ргосћ, ХСХ, 46.