Zbornik radova

кмет за неурађен посао обнчно се морало плаћати у новцу. За домаћинства без мушке радне снаге кулук није одређиван. МОБА је била најчешћи заједнички, добровољни посао сељака. На мобу је звао домаћин када са својим укућанима није могао благовремено да заврпш обимне радове (сетва, жетва, косидба, прела и сл.). Моба се није исплаћивала, добровољно се враћала по части и савести. Нн обавеза домаћина нису биле строго одређене. Ручак се даје приликом напорних и целодневних моба, али није био обавезан. Код сиромашннх поро дица, код породица без мушке радне снаге или код породица са оолесним мушкарцима сељаци су по договору , без позива, одлазили на мобу не тражећи да им се услуга узврати. Мобе су углавном даване у радној снази мада су се домаћинства често испомагала и стоком. ПОРОДИЦА И ЗАДРУГА Брак Бракови су се, како тврде мештани било којег узраста, склапалн углавном из љубави. Ипак, гледано је да мушкарац из богаташке куће не ожени сиромашну девојку, а између два светска рата одлучивало је и „политичко убеђење” домаћина. Прећутно се водило рачуна и о плодности. „Ако јој сестра није била плодна ја ћу мог сина одврахити од те девојке.” Родитељи су пре I св. рата углавном одлучивали о избору младе, односно младожење. Y то време скоро да није било малолетннх заједница (село их је морално осуђивало), а невенчане заједнице су биле сасвим немогуће. Сматрало се да је брак склопљен тек по венчању у цркви. Младићи су се женили после 20 година, а девојке су удаване у 19 или 20 години. Раније би била премлада, а касније „значи да је нико ннјв хтео”. Супружници су могли бити из различитих села (даљина за разлнку од вере и богатства ннје представљала никакву препреку). Увек је било, а нарочито данас, довођење девојака из Босне. Данас постоје жене које „соче” младићима девојке из Босне и тако зарађују новац. Те проводаџике су, наравно, и саме биле доведене из босанских села. Ни најстарији казивачи не памте да је било куповина младе, чак се не зна никакав траг том обичају, али су отмице биле врло честе, и завршавале су се онако како су млађи хтели упркос жељама родитеља. ~Да сам хтела да будем с тобом не би ни долазила овде (речи отете девојке упућене мајци која је уз помоћ кмета хтела да је врати). Често се дешавало да ћерка доведе зета у кућу. Долазио је обично у кућу где је била потребна његова радна снага, а био је из куће са много браће наследника. Такав зет је назван „уљез” и село му се понекад отворено подсмевало: „Бежи ти, мајку ти уљеску, шта се ти мешаш . Уљез је равноправно учествовао у подели имовине младиног оца, али је уз то обично добијао обавезу да се брине о својој жени и одржава имовину до краја живота, често и да издржава женине родитеље. Y случају да своје обавезе неиспуњава могао је бити отеран. Уљез је задржавао своје презиме, али је славио женину славу јер „земља слави славу”.

15