Zbornik radova

ПОВРШИНСКИ КАРСНИ ОБЛИЦИ Напред је поменуто да ова област спада у тип покривеног карста. Растресит покривач је обрастао самониклом вегетацијом и један је од фактора за нормални карстни процес а управо под његовим утицајем овде нису развијене шкрапе. Од свих површинских облика овде су вртаче најразвијеније и најмногобројније. Нарочито велико распрострањење имају у највишим деловима области, што је последица интензивног процеса карсификације. Углавном су већих димензија: дужина им је, просечно узевши, 50-60 m, а дубина преко 10 m. Покривене су трошним покривачем и ретко су оголићене до кречњачке подлоге. Дно им је заравњено у виду алувијалне равни, у њима има локви и бара или се завршавају понорима. По обиму су кружне или елипсасте, сем у случају где су две или више вртача срасле или се у самој вртачи јављају мање секундарне. У појединим вртачама јављају се за време киша локве и баре, обично у оним које имају заравњено дно у облику алувијалних равни. Поред локви и бара постоје и мања језерца која се задржавају дужи низ година. Увала и карсних поља нема у Бачевачкој карсној области. ПОЛОЖАЈ ПЕЋИНЕ Пећина се налази у селу Голубац, СО Мионица. Развила се у почетном делу карсне долине коју мештани зову, Голубско поље. Карсна долина у којој се развила пећина, се пружа ка северозападу. По њено.м дну су у низу поређане левкасте вртаче чије дубине не прелазе десет метара. Кречњачка маса је углавном прекривена алувијалним наносом. Местимично се јавља оголели кречњак у облику мањих острваца. Оголићни кречњак је јако трошан и распада се. На прекривеном кречњаку алувијални нанос је омогућио гајење ратарских култура. До пећине је могуће доћи асвалтним друмом Ваљево-Рајковић. Од насеља Рајковића се иде макадемским друмом до села Голубац. До улаза у пећину могуће је доћи теренским возилом. ДОСАДАШЊА ПРОУЧАВАЊА И ЛЕГЕНДЕ Пећина није раније истраживана нити проучавана. За њу нису чак ни мештани знали. Знало се само за њен виглед за који се предпостављало да је мања јама. У народу нема легенди везаних за њу. МОРФОМЕТРИЈСКЕ И МОРФОГЕНЕТСКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ Понара је остатак подземног тока некадашње речице, која је развијањем карсног процеса на овом терену, престала тећи. Пошто карсни процес у потпуности није завршен, долином некадашње речице протеку воде бујичарског карактера, услед наглог топљења снега или великих киша. Развијањем карсног процеса, а услед сплета дијаклаза у кречњаку где понире, некадашња речица је померала и спуштала место понирања. На тај начин је изградила врло широку понорску зону са 7 понора. Понорска зона се простире на ширини од 70 m. Услед релативно брзог спуштања места понирања, понори су широки а ниски (најнижи понор је широк 0,8 m). Висинска разлика између највишег и најнижег понора износи само 4 m. Сви понорски отвори, осим најнижег, су засути флувијалним наносом (у току истраживања отворена су још два).