Železničko pitanje : nekoliko reči na adresu ministara, narodnih poslanika, sviju javnih poslenika, trgovaca i privrednika

да у његовом послу нема ћутања и тајанствености, што му г. Станковић „пребацује јер су још прошле јесени у Трговинском Гласнику излазили чланци о грађењу нових железница, па је у њима изнето и то, да нове железнице наше треба градити са колосеком од 1 метра тирине“; а и по томе што је пре два месеца изнета пред Народну Сеупштгну једна измена закона могло се вавључити да министар који измену предлаже није за колосек 0:76 м. :

Нарочито види се, да му је криво било, што је према закону морала бити ширина колосека од 0:76 а кад он није за то, онда што да мора да буде.

Не види г. министар, да збиља мора да буде, оно што је разложно, оправдано и једино могућно — па био то колосек од 0:76 или од 1:00 м, — али да за решење треба претходно озбиљне штудије и стварних разлога.

У место свију разлога, он само казује да и он може самостално“) и поштено мислити, и да не ради због личних користи или каквих задњих намера, већ по својем дубоком уверењу, да је његово решење корисно по нату земљу. а -

Каже нам, да су мишљења код техничара врло подељена, а да је он предложио влади колосек од 1:00 м., јер налази, да би друго решење било погрешно.

За г. Станковића вели, да „он поглавито брани колосев од 0:76 за то што налази, да је он довољан за наше привредне прилике данашње и оне које ће се развити у дужем низу година и што мисли да треба што више железница саградити, те што мање утрошити по километру“ и уна кратко осим разлога штедње“ налази г. министар да су сви други разлози г, Станковићеви ништавни, па као такав сматра и онајо „зиду“ између Србије и Босне.

Министар дакле налази, да разлог штедње није меродаван, и да је то тако ситна ствар, да се преко ње може прећи, кад је он, као члан за јавне грађевинске послове у влади, морао овој, из својег дубоког и поштеног убеђења, предложити што је предложио. А обе-

5) Вели да самостално могу мислити пи он и његов закулисни саветодавац, на којег г. Станковић циља, али том приликом и нехотице вређа тога свог саветодавца, јер признаје, да до појаве чланака г. Станковивићевих, није у нашој штазши било ни једног озбиљног написа о тој ствари.