Zemunski glasnik

ОУДБИНА И ЦАРСКА КРУНА. (Наставак.) 7. Ружа публанска. Сутра дан зором иђаше једна чета коњаника нут Линаре. За четом ишао је Ромеро и Понти, и опет се живо разговараху о нојводкињи. Чудне су то приче биле. Најпосле је због ње ишао и на двобој с неким Французом. После дугога разговора дођоше и на Корону. Ромеро нриповеда како је Корона заљубљен и како је из самога двора царева украо девојку своју, „Руасу пуебликанску," а с њоме и дону Перецу. То је био и тежак и опасан посао. Маршал Базен послао је сто двадесет коњаника у потеру. Они нас стигну и ми се побијемо. Борба је била на живот и смрт. Кад смо већ узбили непријатеља, Корона ми заповеди да их са тридесет и пет коњаника гоним, а он оде даље у Тонуку. Ту нико није дознао дајеондошао, и кога је довео. — Па шта је после било с Короном ? — Од часа, кад сам, се с оно мало војника одвојио од њега, ништа незнам о њему, а несмем ништа ни говорити, док се недозна што за њега, јер би лако сада могао потпасти под војени суд. — Да ли зна што нретседник о томе. А баш ако и незна, то се мора чути. — Не марим, само ја нећу да ускорим зло, ако га буде. Међу тим ја идем сада к војсци, па ако га тамо ненађем идем управо у престолницу. Нађем ли га, ето нас онет у боју, па још одушевљеније, него до сада. — А ако га не нађеш? — - Гледаћу барем, да се сам неизгубим. Са кула избијало је у престолнити десет сахата. У једном шеталишту ноћу стајао је неки Мехиканац, и нестрпл.ипо је некога ишчекивао. На један пут дође један брзим кораком. Хитно се поздравише и одоше у „царски двор." Пред двором маршала Базена, који је хиљадама свећа осветљен био,Т врвио је свет. Хиљадама љубопитљиваца дође да види ту сјајност и тај раскош племића, који се у „царх-ком двору" на игранку искупише," да види,' па да их сравни онда са невољом својом. Двораие беху већ пуне, кад наједанпут уђо-

ше два младика, и прошавши више богато окикених и осветљених соба, дођоше у грдну дворану, Јгде се већ искупљени међу собом забављаху. Сви погледаше на њих. Лепота њиховаи то, што се тако весело иповерљиво разговараху, обратило је пажњу њихову. — Дали јеовде? заггатаће један. Али ако ми измакне. Знаш да као дете дрхћем, кад на то помислим. — Не клони, сада Ортеаго, јер ондајесве пропало. Ах ево га, Гледај како се смеши. — А које она госпођа у беломе руху са црном косом, што иде с њиме? — То је царица Шарлога, а онај високи, оно је цар. -г— Ако ћеш ти играти, ти остани, а после дођи у трапезарију. Чека ћу те. Ортеага остане сам. Седне на канабе и почне разговор с неким познаником. — Знате ли шта је ново у двору? занита познаник Ортеагу ? Ушли су утраг разбојницима, који госпођицу Де ла Пену отеше. — Није могуће! — Јест зацело. Ту преступи маршал Алмонте и седне до Ортеаге. — Ако смем питати, о чему сте се разговарали. — О томе да је дона Пена нађена. — Јест, јест; и чувени републиканац Ортеага биће ових дана ногубљен, биће жртва тој радости. — То није могуће. Скочи син Ортеагин. Они ће тиме народ нобунити. — Све којешта. Требало би их још све повешати, јер друкчије се тих вечитих јуда слободе неможеш ослободити. Ваља потући скотију. — - А је ли то зацело, да ће погинити устанички вођ. — Као што је сунце на небу, јер што Базен потпише један пут, ту је извесна смрт. — А цар? — А шта он има ту посла? — Он као владаоц може помиловати кога хоће, — Меци се чини, да ви сдабо познајете наше ствари. Док су Французи овде несме се нико мешати. Ми се делимо на господаре и слуге. Ко не може бити господар мора знати служити. После игранке растане се Ортеага са својим пријатељем. Сада је ваздан мислео,' како ће оца да спасе, а то мора, ма погинуо. Какве га мисли не облетаху!

Беше већ два сахата ноћи, када је дошао на капију царскога двора. Француски зуав стражарио је, Одсудни час дође. Одважно пође Ортеага главној капији, и лупне песницом на прозору портирову. Он му отвори. Кад је ушао у авлију погледи на прозоре маршалове, који лепо осветљени бијаху. Под прозорима стајаше велико Дрво. Он се узпужа на врх дрвета, и одатле је могао све видети у соби његовој. И видео је њега, где седи, а на крилу његову мазила се љубазница његова. Ватрено се љубише, и она се као дете угшла на груди му. После устаде, и писаше много и хитно, као да је хтео, да накнади оно, што је у грлењу нродангубио. Ортеага се спуги оиет полако са врха на другу грану према маршалову прозору. Обухвати је рукама, и почне се њихаги све јаче, тако да га је грана, кад се пустио управо на балкон одбацила. То није нико ни чуо, ни видео. Он лупи о врата стаклена, врата се отворише, и он стајаше пред маршалом, који се на мртво име поплашио , тако, да је дрекно. — Извините ме, господине, због ове необичне посете моје. Опростите ми. Ово је корак од којега зависи живот или смрт једнога од најбољих патријота. — Све лепо, само непојмим тај начин ваш, којим молите. Али ја ћу вам оиет зато дати мога ађутанта у помоћ, да видимо у чему је ствар. Маршал хтеде звонити, али га Ортеага задржи. — Ја сам дошао код вас, а не код слуге вашега. И опет вас молим, смилујте ое, јер само до вас стоји. — Ви се варате можда у лицу. Ла сам само ђенерал, који силе има над војницима својима. — Ви сте више него што кажете, јер је закон у овој земљи насиЛ>е, а ви то имате, а тиме имате и снаге и нрава. — А ко оте ви, да ми то смете у очи говорити? — Ја сам бегунац, а дошао сам до вас, да милоети тражим, Будите великодушни ирема побеђеноме. — А ко ће ми јамчити за речи ваше ? — Сама ствар и прошлост сведоци су моји. Али кога ја молим? ко је још изтргао жртву из [)уку ваших, па који би вам казао, да на вашој савести, на вашој души кри целога народа — — — Стој несретниче!