Zemunski glasnik

104

ђе Наполеонових манитих жеља. Он зависи са свим од маршада Базена, који ће га упропастити. Њега је оставила поповштина, која увек ономе служи, код кога јој је боље. Њега је оставио цео народ, и сада је исто тако огорчен на њега, као што је био одушевљен, кад га је дочекао и као цара поздравио. Монархија и све њезине сјајне и голе слуге морају пасти, и слобода ће опет обасјати земљу нашу. А сада се морамо још борити за њу и светити крвничка дела њихова. (Крај ирвоме делу.)

Ж У ч. (Наставак.) Оећам се као да је јуче било, кад једно вече дође нам синчић из школе. Запурио се као обарен рак, па збуњено и срдито поче причати, шта га је снашло. — Цензор је, говораше он јецајуки детинским слабим гласићем, преслишавао школу. Оедморо не знадоше. Ја почех говорити, а он не хтеде да ме слуша, него рече; „ни ти не знаш, седи!" А ја сам знао све. Он је слагао. Па сад имам хрђаву белешку . . . — Омири се, проговорим му ја, видећи како јеца. Изговори мени задатак, што си имао, па свршен посао; шта ти је брига за белешку. Синкић одговори одлично. — Право"еоколе! рекох ја весело. — А у школи ? Ја ћу бити гори ОД Других . . . — Па нека ? Видиш, ти знаш да си бољи од њих, па то је довољно за тебе. По том му опишем читаву поворку појмова и слика, што је мене подупирала у животу. Покажем му, да човек ваља да се понаша поштено себе ради и своје свести; да добра дела не потребују награде. Управ сам му казао, да до дандани у човечијем друштву махом страдају правични и поштени, а непоштени славе. Међутим ни сам још ни еам веровао то, а уображаво сам, да понеки честити Љуба благује (ликује) умирући од глади, а нокташ и готован Оамуило нема мира ни дању ни ноћу, него се мући, гледајући како пред њим гамижу паметни и поштени, како га се свако боји и кака му се подносе сва „житејекаја наслажденија ..." Детић ее поче боље учити одееле. Из почетка је био пудљив пред учитељем, а сад је остао миран, по-

стојан, јер је сазнао, да ће му бити виши судија његова свест, а не њихове белешке. Кад би добио лошу белешку дошао би право к мени, одговорио би задатак и смирио би се. Од тада је ма и по нагону поштовао наш савез. Шта је требало више? Орећа је била потпуна, многи живети лепо. Али ми бијасмо много умеренији. Дете понесено морским таласима на чунићу може мирно вити венце од покиданих са обале цветића, али кадсе деси одрастан човек у таком положају, претрпиће големе мука, јер знаде да чунић није колевка, нити је море земља. Срећа човечија нема никаке будућности, ако друштво не пази да сачува целину те среће него сејош жури да ју сруши. Сваки ваља да оснива сам своју срећу, а друштво ваља да му је ујемчи; другачије ће ее жинети исто тако глупо и насумци као и сада, што је вечно тумарање по мраку и страховање у зору. Ми смо знали то, па је и бивало тренутака неодољиве туге. Разуме ее да ви непознајете туге. Ви ее налазите над вулканом. Ви сте дужни на све стране, више имате дуга него косе на глави, па и опет весело играте помамни валцер ту сувремену игру св: вита, и ни бриге вам није што вас могу сутра дан после те вештичке ноћн етрпати у тавницу међу банкроте. Она је пуна, али даће бог наћиће ее кутић и за вас! Жена, ја и син били смо оеетљиви људи; нас би узнемирило и најмање зло које би снашло нашег ближњег ; нас је морила неосетљивост других према томе злу. То ће вам се учинити као смешна, детињаста или болесиичка малодушност незгодна за друштво; ви сви знате оно: и на гробљу да живиш неможеод еве мртве ожалити, тиме само себе кидаш, ваља етегнути ер» це. Оад се и ја е вама слажем паметни и окорели људи и нема тога међу вама, који ее може сада мерити са мном у томе . . . . У таком правцу застала нас је кобна зима од који ее начео мој преврат- Вчма бејаше сурова; богаташи еу ее замотавали у бунде и трпали ее у каруца; сиромаоднији су наилачили по две коодуље и грудњаке и огртали кабанице; а рита ее кравила ракиом; аренда је елавила; ту их очајника ни-< је било ни грудњака, ни кожуха ни каруца; слава ономе који први претвори лебац у пиће! Дижи му споменик сиротињо ,опијој се страшним отровом, заливај њиме своју невдљу

разливај њиме паклену ватру по својим жилама у пркос цичи и зими, крепи их на пркос судбини, која те је заборавила; а кад зло загризе и за срце, онда певај веселе песме, громке пијаначке песме, буди њима поспалу децу, плаши пешака, који се одоцнио, квари сам готовину ! ! ! . . . Било је око божића. Отишао сам на пијацу да купим деци „јелку." Како сам се раетужио тај дан; продали су ми срце жалосни гласи учмале еиротиње, која се врзла око кола с храном и дрвима и просила коју пару од богаташа, који куповаше дивљач. Мене бејаше срамота пронети неколико кокошију, просурујући се кроз људе, који можда ни леба немају. Кад сам накуповао, што ми је требало, пошао сам кући; дошав до куће опазим да се онде стекла безпослена светина. Загледам шта раде радосна лице и видох човека на снегу. — Ко је тај пијани? упитам. — Пијан, да ; одговорише ми. — Ваљало би га склонити; где је позорник? Пошљем за позорника и оставим живину и гранчицу у кухињу, па опет изиђем на улицу. Онога ког посласмо за позорникаа, врати ее без њега а за стражара рече, да несме да се удали са страже. Ја омах помислим да се може човек смрзнути на улици и одлучим, да га унесем у кућу. Баш тада возише се каруце онуда и заеташе за чаеак. — Шта гледате ? викне искочивши из каруца господин. Човек се може смрзнути, а ви нећете да поможете, ленштине ! Сваки међу вами може ее сутра затећи у такој прилици, зато ваља другог помагати да би могли и за ое тражити помоћи. — А ја баш еад хоћу да га унесем у кућу, рекох ја. — Добро ћете учинити, примети гоеподин. Чудан тијенаод свет, као живина неосетлото; да ви видите како је на другом месту, тамо друодтво оамо помаже сдог члана, а не чека полицију. Код нас море погинути човек на улици, а помоћи ни откуда. Цико се не сећа да ту г»ал>,а да ради само друштво. Гоеподин је говорио онако као одто говоре сва господа, и као што за њима узастопце пноду све ноцино следећи својим мајмуискии еклоностима, Ја еам читао цовине увек, па еам у напред знао, вдто ће рећи тај гоеподин, за то сам се и латио посла нетрошећи рећи, (ИастаниНе се.)

Издаје и уређтје; И. К. Сопрон.

Сопронова печатња у Бемулу.