Zemunski glasnik

У Зшпу, !>. Иаја 1868.

ЗЕМУНСКИ гмник. Зеиуие.ки Гласиик излази Недељом у јутру. Цена му је годишња 5 фо - Предилату на Зеиунгки Гласннк прииа из Аустрије Сопронова печатњ ринти у банкнотама заједно с поштарином или доставл>ањем у кућу. За у Земуиу, иа Београда и унутрашше Србије г. Велимир Валожић у Беопредбројнике у Србији стане лист овај дукат цесврски с погатарииом. Број 27. граду. Иредбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје За Босиу, Хрцегонину и Стару Србију 60 гроша турских, гаи турске се у плаКеним писмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Бе» поштарине, коју предбројници самк имају плаћати. новаца никакве се не уважавају наручбине.

К нитању о гпозрнол иуту.

Пре неколико дана донесе „Пестер Лојид" два, чланка, у којима писац своје мисли излаже, које се иолитике има Угарска прихватити у грађењу гвовдених путова. Повода томе дало му је то, што се у последње време толике шпекулације и себичности са жељезничким пројектом тераше. Многе вароши и околине, што са свим на страни и изван великог трговачког обрта леже, ираве се важнима и као неким савезним точкама, иа ишту гвоздени пут. Писац схваћа ствар врло високо. Он хоће, да се најпре они путови у Угарској подигну, који су за то створени, да светској трговини служе. Пешта би, по њему, била савезна точка између западаи истока. Тамо би се морале главне линије сутицати, а у Бечу, кога он Картагом угарског Рима, т. ј. Пеште назива. Препоручује за то, да Угарска гради само оне путове, који ће Пешту начинити главним средиштем. Али има још и један други Картаго за угарски Рим, који је много опаснији од Беча, јер и Бечу и Пешти грози. То је Беогрид. С тога писац преноручује свима својима, да спрече развијтак Београда, и да се стане на пут, да се гвоздени пут никад и нипошто не продужује преко Земуна и Београда. То иште, вели, интерес Угарске, што му је прече од туђег интереса, и с тога мисли, да му неће нико замерити, што тако суди. Ево ћемо пустити самога писца да говори: „Но има још један Картаго, који може бити опасан и за цислајтански и за транслајтански Рим. Тамо, где се у велики Дунав већ све веће земал>ске и иноземаљске пловитбене реке уливају, и где је природно средиште правцима њиховим, тамо лежи једна варош, негдања позор-

ница јуначких бојева великога Хуњадије, којаје вечити споменик његових победа, и око које се европска дипломатија до пре неколико месеци гложила. Аустријска политика већ од толико векова без икаквога вишег схваћања и погледа, нашла је негда за добро, ако се добро сећамо, ту варош ослдбл.еном непријатељу за један милцон продати. Та варош, која се младићском снагом развија и иодиже, може постати средиштем радње и промета између северозаиадне и јужно источне Европе, ако се само они, који управљају судбином н.езином, за времена пробуде и посла придзате. А то ће бити њима много лакше, него нама, јер и ако природни положај наше точке све друге преимућствима надмаша, опет та јеједина точка и саму нашу надмаша. И с тога морамо према томе равнотежу вештачки створити и одржати. Да не би били с те стране надвладани, морамо две исходне точке непрестрано пред очима имати. Једна нам налаже, да нешто пре свега, урадимо, а друга да нешто никад не урадимо. Т П то се тиче онога, што пре свега морамо урадити, то је да нродужимо линнју Пегиша — Велиш Варадин — Клаузенбург до Галца. наиуштајући све друге линије, које су само за поједина места вредна и корисна. Дал>е ваља повући линију из Пеште у Солун (или из Пешге у Цариград) преко Кикинде, Панчева и Смедерева, дуж моравске долине па до Солунскога морског залива. Та линија обилазећи Балкан може и у Цариград ићи. Но угарски северни гвондени пут мора од Солго-Тарјана са линијом Кагиау-Одерберг код Суче. бип/и саојен. То су наше велике задаће на по.ву нодизања гвоздених путова, а не ове ситнице и маленкости што немају значаја, као што је Мармарош, Сатмар, Гемер, Ајзенбург, Папа, Серенч и стотинама дру-

гих не тежња за гвозденим путовима и каналима, које пољска привреда недопушта, не безосновна жеља, да нам свакоме гвоздени пут иде пг»еко пустаре или чело баште, и не „високопарне" беседе, декламације и депутације под именом „све занарод," да се подигне гвоздени пут пред мојим или твојим магазином, и т. д. И штавише чују се гласови, да се, ако бога знате, не граде у овом или оном правцу никакви гвоздени путови! Што се тиче друге точке т. ј. онога, што несмемо никада урадити то је, да Пешту-Будим несмем о н и к а К О И с II у С Т И Т И Н а III И X међинародних линија, а особито да инмеђу Осека и Земуна никада гвоздени иуш неградимо. Ово је врло значајно, више него што се на први иоглед чини. Напустити линију од Земуна до Осека то значи, штоно кажу, једним ударцем три муве убити. Тако се неће моћи Пешта никако испустити из линије, која ће Беч са истоком везати; и тако ће постати Пешта њезиним средиштем, све ако се и подигне побочни пут из Смедерева у Београд, ту жељу и тежњу нашу неможе нам нико за зло примити. То је наше животно питање, а у таком случају увек је на ирвом месту „ја." Прво нас се тиче наши сопствени интереси и нисмо дужни на својој земљи туђем интерееу места уступати, или ма којим другим начином служити, а најмање још о нашем трошку. ..." Овако говори писац о задатку Угарскеутом обзиру. Скорим ће се решити питање о српској линији. Већ је српска влада дала трасирати од Београда на осам сахата даљине ту линију, и сви се надамо, да ће се сгсорим и иочети градити. Онда ће се видети, хоће либити свезе преко Земуна и Осека или не. Засад само толико. да се природни правци ни са жељеницом немогу мимоићи.