Zemunski glasnik

У Земупу, 2. Јуоија 1868.

ЗЕМУНСКИ ГЛАСНИК.

Зенунски Гласиик излази Недељо* у јутру. Цена му је годишња 5 фо - Нредплату ва Зеиунски Гласник прима из Аустрије Гопронова печатња рннти у банкнотаиа заједно с. поштарином или достав.бањем у к)ћу. За у Земуиу, из Београда и унутрашњв Србије г. Велимир Валожвћ у Беоиредбројнике V ГрЛији стаие лист овај дукат песарски с поштарином. Број 31. граду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје За Босну, Хрцеговину н Стару Србију 60 гроша турских, р пн турске се у плаћеним писмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Без поштарипе, коју предбројници самк имају плаћати. новаца никакве се не уважавију наручбине.

Д р II Л II С Т.

Кнез Михајдо Обреновић убијен је. Угашен је један живот , који је био иоевећен ерећи евога народа, и највишим интересима човечансгва. Страшна ова вест брзином муше пролети Евроиу и сав нзображени свег потрешен је и окамењен грозном том катастроФом. Народ српски изгубио је највренијег свога сина, кога је и остали свет поштовао као човека и владаоца. О неделу том „0. Н." овако пишу „Његопа светлост, праћена родбином својом, ађутантом г. капетаном Оветозаром Гарашанином и једним само елужитељем, изишла је по обичају око пет сахата по иодне у шетњу у -Топчидер. Кад се ту доцније пењаше уз стражну страну кошутњака, прођу мимо гоеподара три лица, ноздраве га, па једно од њих опали нањ острагу револвер. Нуста рука — осушила се- на веки! — погоди добро: кнез се обори на Земљу. Ађутант одмах истргне сабљу и потрчи на разбојнике; али међу тим они онет опале из револвера и мртва паде г-ђа Анка Константиновићка, кћи њена г-ђица Катарина допаде рана, ађутанта би куршумом размрскана деена рука, а и сам служитељ оста рањен. Једна из иратње, стрина кнежева г-ђа Томанија Јевр. Обренопићка, остала је неповређен-а. Његова светлост осим што је добила четири ране од куршума, јо;п је и но лицу и по телу најгрознијем начином исечепа." Овакво извешће донеше у први мах звапичне српске новине. Поеле се чуло још за неке појединости иесретнога елучаја, које ћемо саонштити кад буду мотнрђеие судском истрагом. Но морамо да сиоменемо доиста р >тког присуства духа, који је у том случају г. Нлија

Гарашанин показао. Он се шетао са консулима Француским и инглеским у парку топчидерском. Како је чуо за атентат на кнеза седне у његова кола и у највећем трку појури у Веоград, при свем том што је знао, да му је и рођени син постао жртвом тог неваљалства. На путу стиже човека, којијетакође у Београд нохитао. То је био један од браће Радовановића, кога је г. Гарашанин дао затворити, што му је пало у очи његова хитња. Г. Гарашанин је тај, који је својом енергијом министрима потиомагао, да се одмах оне мере предузму, којима се одржао мир и поредак, и која уништожише врашке планове завереника. У јучерашњим званичним новпнама српским налази се знача-јне речи о узроку и новоду тог злочинства. Тешке су то тужбе, које се ту доведу у свезу са именом бившег кнеза Александра Карађорђевића.. . Недопуштају нам то околности штампе, да их саопштимо нашим читаоцима. Исте новине веле о убици кнеза Михајла .. Његово име остаје црно у историји, његов сномен биће проклет од нас и од наших потомака, јер је он српству пресекао крила у најленшем његовом полету. ..." У ванредном листу нашем саопштили смо прокламацију, коју је нривремена влада издала одмах за неколико часова иосле кнежеве смрти. Издато је и других наредби. Једна гласи : „По решењу држ. савета и одобрењу нривременог намесништва оиредељења закона од 29. Арп. 1868, која се одноее на случаје, који подлеже суђењу преких судова, распросгра су и на елучаје, где земаљско сиокојство и јавни поредак то изискују. На основу овога законог решења нроглашено је у целој земљи изванредно стање." Но најважнија је она иаредба, с којом се зазове народна скунштина на 20. Јунија

о. г. Скупштина ће се држати у Топчидеру и на њу долазиће пет стотина и четири депутирца. Значајно је и наредба војенога министра, г. Миливој П. Блазнавца, за сву српску, дакле и народну војску. Пошто је говорио о ретким својствима покојнога кнеза, створитељу српске војске и о смрти кнежевој под издајничком руком, као и о љубави кнежевој према народу и војсци, вели: „Данас Јунаци немамо пред нама нашег узвишеног господара, али имамо пред нама име његово, идеју његову. Подржимо чврсто и јуначки његово име, да остваримо велику идеју. Ја сам Јунаци, решен и одсудан у намери, да одсада пред нама стоји Милан Обреновић IV. и велика Србија и онда ће она иста војска, коју је Михаил Обреновић III. створио, извршити задатак нашег милог отечества, онда ће сјати име српског војника, који се није дао иоколебати ни у најтежим околностима. Ја сам пред вама, Јунаци, по избору и поверењу нашег незаборављеног владаоца, ја остајем непоколибим да се његово име и лдеја одржи," Ономад смо известили читаоце наше ванредним листом о грозноме злочинству, што се је збило у кошутњаку топчидерском. Ми то чинисмо по вестима, које стигоше нам још оне ноћи, и усљед којих јавили смо, да је госпођица Катарина Константиновићева умрла од добивених рана. Мило нам је, што то порицати можемо, јер речена гоепођица не само што иије умрла, већ има надежде, да ће ране од проклетих руку задане преболети. Исто тако ваља нам у интересу истипе јавити, да су само два брата Радовановића, Л»уба и Тлорђе, злочииство произвели. Трећи зликовац неки је старац из Пожаревца презименом Рогић.