Zemunski glasnik

} Землву, 29. Септе.мбра 1808.

Зсмунски Гдасиик излази Недељом у јутру. Цена му јс годптн.а 5 форинтиу баикнотама заједно с поштарином или достављањему кућу. За иредбројнике у Србији стане .чнст овај дукат цесарски с поштарином. За Босну, Херцеговину и Сгару Србију 00 гроша турских, ван турске поштарине, коју прсдбројиици сами имају плаћати.

Иредилату на Земунски Гласник прима из Аустрије Сопроновапечатн.а у Зсмуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожићу БеоБрој 48. граду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије иредброје се у нлаћеним нисмима код управе вилајетске печатње у Сарајеву. Бев новаца никакве се не уважавају наручбине.

ПОЗИВ НА ПРЕТПЛАТУ. Примичемо се крају године наигега листа. С истшштим уверењем , да смо све могуће чинили* да би нам лист што више послужио иитересима наше општине и народа нашега, позивамо поштоваие читаоце на нову предплату. Наш ће лист и одсада бити вераш ! израз нашдне тежње и иотребе, и известач сувремене радње. Слободноме гласу свакога пријатеља народног напредка увек ће бити отворен. ЈГична протеривања иеке никада наки утецишта. Верни програму свомс служићемо увек интересима општине и самосталиом развитку нашега друштвеног живота и народнс привреде. До бољега одзива читајуће нублике стоји, па да лист увеличамо. ^8тг»г. Гласнику" годишња је цена 5 Форината. Нримају се претилате и на по и четврт године. На челу листа стоји , где и како се може на „Земунски Гласпик" нретнлатити, као и оста.ш услови. Уредништво.

V Иаше основне ивколо. Временом ее мењају околности и појављују ноне потребе. Но то време неће никада доћи, које би опозиадо потребу школе. Школа је уздигда свет до овога високог стеиена образованости. И даљи развитак њезин зависи једипо од школе. Народи, који су под]армл>ени, могу се јунаштвом ослободити, али да ту слободу и себе у њој одрже — шунотребнија им је образованост, која се у школи добија. Овет је ностао. рађањем од оца и мајке, али обрааован свет постаоје само васнитањем, које нам школа даје. Без ње би остала и држава и човек у њој као и свака сурова мате])ија без икаква напретка за њих саме и без икакве користи по човечанство. Ми смо у пеколиким чланцима у овоме листу говорили о радњи и образовању за п,у и јасно смо показали, да пе мојкс бити усиешне

радње без предходне школе. Свако напрезање без тога остаје голо напрезање, остаје очевидно сатирање свога труда и живота. Цена је свачијем животу једна иста. Упропастити га, учинити га не корисним то је и грех и штета, јер је са свачијим животом скоичана дужност, која га чини одговорним пред лидем народа, пред лицем целога човечанства. 0 тога треба родитељима, да им је прва реч шкала , коју својој дораслој деци изусте, као што је детету ирвареч: „мама" или „тата." Важност и уплид школе најбоље с > иоказује на стањо једнога народа, а тако исто и стање једнога народа показује у каквом су цвету његове школе. Упитајмо се, како ми Срби стојимо у томе погледу? Погледајмо на школе или на стање наше, па ћемо одмах видети, да је — рђаво. Овде је најглавније иитање: зашто је тако? Није ни то тајпа. Ми имамо осим државне власти и највишу духовну, којој је дужност старатп се за школу и цркву народну , јер је најпосле у наиретку њиховом и нанредак државе. Па опет они толико раде, колико и неми зидови свете цркве, који стоје само као споменици велике идеје Христове! Кад би један пут народно очекивање могло сломити њихову нерадњу , на кад би се сами занитали оним речима: Н јс , сиг 1ис! (реци, зашто си овде!) заиста не би могли остати и даље само претстављачи госпотства, него би били прави носиоци своје велике дужности. То је један узрок, али има кривице томе злу стању нашем и наших школа у самоме народу. У опште велико је зло по нашу народпу радњу, што је код нас богатство одељено од патриотизма и науке. Пребројите наше народне л»уде, који свој живот посветише животу народпом, па ће те наћи саму

сиротињу, за које раденике богаташи и не знају. Толико они маре за народ. ГБихова је сва брига сачувати, умножити или распудити очину тековину на своја уживања и страсти. У нас су учитељи тако слабо наилаћени , да у то преважно звање само из невоље људи иду, као у војниКе и глумце. Наши учитељи живе скоро као и они , што од куће до куће заслужују кору хлеба, а слуге наших богаташа живе колико боље! А што ? Ваљада за то, нгго учитељи ваљане грађане држави одхрањују, а „локаји" имају да показују велико госиоство — сујету свога господара. Но кад немамо богатих патриота, а опо желимо, да нам бар богаташи буду патриоте! Осим тога има још један узрок, што су нам школе лоше, а и тај је у самоме иароду, или у родитељима. Има тога и код нас у вароши, а у селима особито, да отац не да дете у школу. Мисли, да ће му бити од веће вајде код куће , шегртујући у дућану или чувајући стадо у пољу. Други опет слабо цепе народну школу, те дају децу у туђинску, а неће 'да знају колико греше тиме. Такве родитеље ваља сетити на Аристипа, који је од једнога оца искао 1000 драхми, да му васпита сина, а отац одговори: „Затеновце могу купити себи једнога роба." „Купи," одговори философ , „па ћеш оида два имати." Кад говоримо о образовању народном, онда је овде на свом месту, да речемо коју и о домаћем васпитању, које иде увек уиоредно са школом. Добра школа и ваљано домаће васиитање потпомажу се узајмице, као год што је рђаво домаће васпитање кадро спречити напредак у школи и обратно. Но о томе и о промени у нашој основној школи земунској у идућем броју. (Свршнћс се.)