Zemunski glasnik

148

Фанативам којим они шпански народ покорише још већма је распадио претерану ревност његову за вером. Но бурносг источњака стишавала се нагло те већ под владом мудрога Абдурамана из Кордове хришћани су смели да се звонима служе а епархијама управљали су хришћански епископи по своме закону. Но кад се арапи испрва појавише и победним знаком Шпанију поплавише, грозаху у суседној Француској. Али када храбри Карло Мартел Сарацене код Понтијера сасвим потуче, овде онде горски становници отпочеше борбу за ослобођење Шпаније, и мало по мало постадоше на северу две мале хришћанске државе (Кастилија и Арагонија), које једна другој руку пружише па удрушеним силама почеше озбиљски да раде на оелобођењу. Тада се слепа ревност за вером још жешће раснали у шпанском народу и пође на руку хијерархији да га подјарми. Јер шпански народ одвојен од остале Европе природним приликама а у унутарњости домовине своје једнако борећи се с иноверцима и кад се ослободио није умео себи да избере стазу којом су на просветноме путу пошли остали народи европски. На развалинама мавријског царСЈ-ва, што се све више и више стропоштаваше, подигну се више малих хришћанских државица, које се доцније у два краљевства претопе, арагонско па истоку и кастилијанско на ]угу. Затим варош по варош, иредео по предео падаше арагонцима и кастилијанцима у руке. Најпосле кад се круна арагонска с кастиљском сједини падне и последња варош Гранада шпањолцима у руке, и тако се угаси сенка арапског господарства у Шпанији, што је готово 781 годину трајало. Над Гранаде и уништење арапског господарства у Шпанији, у јакој свези стоји са појавом што је цео свет покренуо — са проналаском Америке шпанском помоћу. Шпански народ тада жеднећи само за новцем, спољашњим блеском и славом доста у Америци нађоше свега тога. Али док су они готово до 16. века са исламом се борећи крсташке ратове водили , Европа је у миру напредовала. На у самоме почетку новога века бораху се Шпањолци са истом претераном ревиошћу којом су се сви народи у крсташким ратовима борили. Но дивно је чудо, како Шпан.,олци свесни о брзом развићу својих сила сасвим се друго-

јачије држаше спрам реФормације него остали народи. Да ли су они морали да буду први борци за католицизам, са којим су хијерархија и монархички апсолутизам тешко скоичани ? Не — нису морали, али по несрећи под гвозденом руком Фердиианда католичког и овога посљедовача они се као такови иоказаше. Весма лоша и лукава политика црквенских и светских иоглавара вешто је задржала и умножила Фанатизам у Шпанији док је најпосле неучини разбојиштем верозаконских ратова, што шпанску силу потковаше а народ до крајњег сиромаштва и глуиости вођаше. Освојење новог света , његови рудници и широки иредели беху широко поље, на коме је шпански краљ знао вешто да награда лакомо племство , да их из државе удаљи а после да им сасвим силу сломије и што пре административну централизацију уведе. Частол.убиви краљ Карло науми да наиротив примеру тадашњих владаоца европских сасвим у своје руке узме управу д[)жапе у свим струкама, и да поништи ирава, која су иоједина места за своје заслуге добила. Но та намера његова нађе код привилегиратих варошана отпор, особито кодхрабрих каталонаца, које јенредводио славни народни човек Жуан де Надиља. Али краљвска власт иобеди својом изученом војском ове преставнике народне слободеу битки код Виљалара (1522.) где и сам Жуаи де Падиља иадне. Храбри каталонци, валенсијана и арагонци вивластице. Тако од Феудалне државе доше где им краљевска власт сасвим поништи њиова права и поста полицајска држава, од сталежног краљевства апсолутно. Сачожива политика владе поништи и по следњи зрачак пародпе слободе, те тако учини да се ирава свест и стара управа сломи у народу и тако шпацски народ неосећа да му држава споља сјаји огромном величином својом, блеском и богатством државних и дворских класа, он беше сиромах јер немађаше слободе, а и материјално сиромаштво није га мимоишло. И тако се на тржишту верозаконске слепарије и глупости на]>одње подиже сналиште инквизиције које од г. 1481 - 1782. 31920 живих људи прождрло несретним огњем својим! . . . Но да се врх беда несретног народа наврши дођоше још ти ратови за престо, што су у П1панији дванаест годинабеснили и пшански народ у два непријатељска стана

раздвојили и најсветије породичме свезе, раскидали. Све те несретне прилике зададоше грдне ране истинском напретку. Ретко је било владалаца, који би се бринули да ове ране залече, нити из хапсбуршке нити из бурбонске династије. Истина је да се Карло трећи доста бринуо за благостање свога народа, али у главном и он је био као и сви европски владаоци. Кад у Француској букну револуција, шпанска влада да би себе и народ од таке незгоде сачувала, стугш у свезу са Француском републиком. Овај савез скупо је стао Шпанију , јер иротив Енглеза у морској битки код ТраФалгара липш се своје Флоте, а и сувоземска војска није боље прошла. У то год. 1806. почне се рат за независност американских насеобина. Финанција беше у највећем степену потрешена. Народ изгуби поверење к влади и једнако се бунио , и то јако оснажи частољубиве иамере Нанолеонове те свога брата ЈосиФа на шиански нресто метие. Али сад се шпански народ дигне као свестан човек, који слободу и независност тражи. Узалуд су биле сјајне иобеде Наполеонове. Шиањо.гци се опет скуиљаху у чете и у битки код Бајлена ишански народ ноказа свету да Наполеонова војска пије неиобедна. Кад се пак сила Наполеонова на леденим пол>ама сруши, битка код Тулузе учини те се сврши рат за ослобођење од светских завојевача. Овим ратом за слободу пробуди се свест у шпанском народу, те уставом од 19. марта 1812.у Кадиксу пренесе суверенство на себе и учини да више небуде насљедство династија. У томе уставу било је све што јамчи за личну слободу грађанску и може се сматрати као узор слободњачких установа. Но таки устав, који је краљевску власт сасвим скучио , наравно да се влади није допадао. Крал. Фердинандо VII. није био благодаран што га је народ крвљу ронства избавио , већ ноништи овај устав, подигне све пређашње аисолутне установе са инквизицијом и славне б<>|)це за слободу огласи као издајнике двора! Настадоше ирогнанства, најболзс патриоте искусише злу судбину. Тако је Фердинандо умео да благодари шнанском народу штоје и иоследњу кап крви пролио само да га ослободи 1 . . . (Наставиће со.)

Издаје и уређује: И. К. Соирон.

Сопронова печатња у Вемуну.