Zemunski glasnik

еваки дан беше излизанији а прслук прљавији, а у лицу јако се губио. Мени је по све немогуће било да што с њим нрозборим јер нисам знао талИјански, али сам био уверен да номоћи иотребује. Али како би мо-рао да му је понудим кад ми је неиште? . . . Једно вече тек што уђем у каФану забруји ужасна олуја у вароши. Нрозори се тресаху а киша пљушташе по калдрми. Гости неодоше данас у позориште него остадоше ту. Од мокрих капута и кишобрана, од дуванског дима и иаре и од мириса каФе подиже се загуш.Бииа атмосфера. Оиромах младић беше већ пре мене ушао. Пошто је олуја тек један сахат трајала пође на врата да иде. Али се одмах сети да његов суви капут Није за таку кишу, па се опет носади покрај новина. Што је лист близу очију држао то гаје чувало од ветрењастих вређања осталих гостију Што су вољу имали да се с њиме нашале. Кад се каФана мало по мало напуни гостију што их киша тераше, беху и места за асталом младог човека заузета. Два човека наслонише се на астал и избациваху дим из с-војих цигара. Млади се човек устури натраг, по свој прилици да избегне дим дувана, и шћаше своју столицу да извуче мало натраг. Један што је пушио обрати му се и учтиво му рекне: Опростите господине! Но други прекине извињавање с примедбом, што је доста гласно изговорио тако да су сви на десној страни чути могли. Сви погледе у младог човека, који пребледи као крпа и најпосле се увредиоцу обрати: Ја вас позивљем да ваше речи опра-вдате! Човек кога се ово тицаше подсмешљиво се насмеје и рекне: Ви сте се навикли на учтивост. Мислим да су вам што више од дуванеког дима на лице бацали, јер издајицама се обично у лице пљује. Једгшм скоком шчепају се за гушу. Сви притрче и једва им испадне за руком да борце раставе. Из ове хуке једва се могла да разбере реч издајице! што се с виком једнако повтораваше. Ја сам осећао да ми Је дужност да се за младог човека заузмем и узалуд сам се трудио да л>удима докажем , да то никако не служи части да тоЛики против једнога устану; боље ми испадне за руком иамера, кад више н.их на е т])ану турим и озбиљски станем

самца да браним. Наступи кратко ћутање . . . Увредилац предлагао је нешто својим пријател>има, а младић стајаше нем нокрај мене; газда се на прву вику из прашине извукао аслуге почешеда дижу слул«авнике и чаше. Наједанпут отворе се врата и два жапдара уђоше у собу; они негшташе за узрок вике него сасма просто изразише да каФана мора за ову ноћ да се затвори. На моје велико чудо гости против тога неодговорише ништа, узеше сваки свој горњи капут и кишобран, упалише цигаре па одоше мирно. Млади човек гледаше зажареним погледом где одоше они што су га увредили, затим извади један десетак из џепа мете па астал као плату за свој рачун и пође вратима. Киша једнако пљушташе у млазевима. IIР ед вратима застанем ја младог човека па му рекнем: Хајдмо заједно докленасиут води. Мој кишобран доста је за нас обојицу. Неко време иђасмо ћутећки, пут беше весма тегобан а морали смо да идемо уз ветар. У улици где сам ја становао млади човек наједанпут застане и наслони се на један зид. Ја морам малко да се одморим, рече он, али у исти мах приметим ја где је готов да се стропошта. Ја га шчеџам и однесем га одатле као мало дете. Соба ми је била на првом спрату, свећа гораше на асталу ија метнем евој товар на кревет. Наложим брзо ватру и неколико кашика рума којима напојих јадника повратише му опет свест. Он ми гледаше зачуђеио у лице. — Ми смо изашли заједно из каФане , рекох му ја, онда вам је од непогоде позлило , па сам вас зато овде донео. — То је врло пријатељски од вас, али опет зато морам да вас оставим. — Никако. Зар не чујете како олујина једнако бруји? Останите код мене. Тек што сам то изрекао, глава му клону онет на јастук , а очи му се склопише. Ја гледах да хал ине с њега свучем. Ципеле му беху поцеиане, кошуље избушене, фрак излизат. Нигда нисам видио мршавијег тела, ја се уверих да је каФа, што је у вече пио морала да буде од недеље једина храна. Три дана немогаше сиромах човек са поетеље да с-е дигне. Ја еам му биоједини лекар а знао сам да је боља и здравија храна зањ сада најпречи лек. Трећи дан у вече чињаше се да му је боље.

— Како вам дуго надох на терет Г рекне ми он. — Немајте зато никако бриге. Би би зацело умрли да сам вас на улици оставио. — Та можда би за мене боље било. — У гласу с којим он ове речи изговараше није било никаке живости. — Би морате још неколико дана да останете док сасвим неоздравите. Он ме погледа замишљепо па опет прозбори: — Врло ми је незгодно да човек од другога доброчинства прима, али од вас барем нре их могу да примим, ви нисте Талијанац. Он уздахне дубоко, кад ово рече, и ја се потрудих да тешки положај његов ублажим, па му обећам да ће он да ме учи његовом матерњем језику чим оздрави. Под тим изговором само могао сам да задовољим себи да његово изношено рухо другим бољим заменим. Једног дана беше здравији и крепчији него што сам га игда видио, он седне иреко пута од мене и рекне: — Настава, што ваља да вам је дајем,можда би негда могла да закрили трошкове што сте их око мене учинили, али за вашу љубав пуну брижљивости што сте ми је посветили остајем вам довека дужник. Ја се осећам да сам обвезан да вам кажем ко сам , па ако ви будете судили о мени као што други људи с$е, немогу да вам дајем лекције, него ћу с тиме свој дуг да одужим, што ћу са својим дохотком још штедљивије да живим. (Свршиће се.)

Уредииштиу „ Папрстка. 1 " У последњем броју свог листа пзводело нае је ово уредништво „секундантима" садаље беогр. владе назвати. Ми смо у простору нашег листа тако ограничени , да нам је тешко и најмаљег места устуиати неилодној полемици, онда још мање, кад би иолемика ова са наше стране имала на оеби вид правдања и зато му само оволико" одговарамо. „Зем. Гласник" није био нити Ке икад бити „секундаит" икоје владе. Њему је свагда стало само до начела слободе и напретка. Ако која влада, ма из којих особа састављена била, ова начела као свој програм нрогласи , то ће она у свако доба најжешћег заступника у „Зем. Гласнику" да стече. Пусто је опадање кад нам ее нодмеће , да смо из других повода бившој српској влади у оиознцији били. Ми смо свагда нрииознавали врлине и родол>убл»е пок. кнеза и све оио одобравали, што нам ее свиди да није пашим иоетавл>енмм начелима противно. А што смо онда, као и сад, полицајском терориуму противни , с тпм 1 Само нашу пезависноет Показујемо , као што то и нримањем поеледњег боогр. дописа у наШем листу засведочисмо , но с којим уредништву „Манретка" иовода дасмо, да нас онако иазове. И У р е д н и ш т з о „Наиретка" имало је свој уврок што је онмко слеио иређ. владу ернску застунало , као што и еад узрока има, због чега је садањој у опозицији. Само што такви узроци немогу никада меродавни бити за уредннштво напк?гл лпста, кој и ће пре да престане, него даее таковим средствима одржи, Уредништво „Зем. Гласника."

Издаје и уређује: И. К. Сонрон.

Сопронова нечатња у Земуну.