Zemunski glasnik

У Зелппу, 2». маја 1869.

Земунски Гласиик изллзи Недељом у јутру. Цена му је годишња 5 форинти у баикиотама злједно с иоштарином или доставл.ан.ем у кућу. За

Предпл.ату на Земунски Гласник прима из Аустрије Соиронова печатња у Земуну, из Београда и унутрашље Србије г. Велимир Валожић у Бео-

прсдбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број за граду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје За Босну, Херцсгокину и Стару Србију 60 гроша турских, ван турске се у плаћеиим писмима код уираве вилајетске печатље у Сарајеву. Без

поиггарине, коју нредбројници сами имају нлаћати.

новаца никакве се не уважавају наручбиие.

О иројектнма за унанређењс школа у ВојпкчкоЈ Грашшн. Наппсао Г ....р. (Наставаге.) Главна разлика између онога листа, који сваки дан и онога који недељно излази та је, што она ј догађаје с места саошптити и о н.има говорити може, док време, које никад не јпочива , недељни лист прескаче. Тако тто догодило Се и нама при писаљу овога чланка. Док смо ми овај чланак писали и штампали била је овде конФеренција чланова комисије и много су , о чему смо ми хтели да говоримо , и они бележили- За то би било излишно да још о томе говорилт. Ми ћемо _у следећем само још једно пиТање узети у претрес, с којимје речена комисија маћијски поступала, шта пише изгдеда, као да сј господа чланови хотимице хтели мимоићи то иитање, А нама се чипи. да сретно, духу времена одговарајуће решење тог иитања треба да ленси на срцу сваком пријател.у народне просвете и човечанства. Питање јето:да ли треба да су школе конФисионалне или не. Држимо, да је то питање много важније од онога, које регулише стање учитеља и њихов однос према школи , јер се ово тиче само спољности предавања, што је све непостојане природе и што зависи од мањег или већег пожртвовањл иоједипих или свију. Пј во нак питање стоји у тесној свези са унутрашњим задатком школе и од њега зависи цео будући правац васпитања. С тога и видимо жестоку борбу странака мање више свуда, и свака странка жели, да са свог гледишга победи. Питање, да ли да су школе конФисионалне или не, то је алФа и омега целог овог предмета. Речени министарски пројект заузима гледиште конфесионалне школе, то доказује шго пројект говори

о нерозаконској већиии и мањини у општини и што ставља прописе за такве случајеве. Такав један пропис гласи, да катихета има предавати верозаконску науку, али је учитељу V дужности да децу веџба у њој. Овдашња комисија прешла је тај параграФ с том кратком примедбом, да овдашња школа и онако није конФесионална, јер се у њој деца од разне вероисповеди уче. Та примедба није темељна, јер такав случај не одузима школи сасвим конФесионални карактер , што ћемо з г следећем доказати. Но морамо да приметимо , да нам није намера, да верозаконску поуку прогласимо као излишну. Ми смо од оних, који благодетни уплив целисходнт* нороаакопског поучавања, које дејствује и који ће вазда Дејствовати на срце дечије, благодарно нрипознајемо, као што припознајемо велику заслугу за цивилизацију људску, коју је заслугу религија у свако време имала. Но реЛигију ва.т>а култивисати у Фамилији и цркви а не у школи. Уз то су и друга времена, други обичаји. Прека потреба би узрок те човек изађе из првобитног стања и пеп.е се од ступња на ступањ у култури. РБегов се видокруг шири , његова искуства, његово знање као и његов разум развија се. Разум са својим исгштивањем, одкуд? за што? и на што? створи веру а вера религију као спољни свој знак. Какав је код појединог разум, така му је и вера а кака је образованост целог народа така је и религија. РелИгија треба да одговара стању обракованости и искуству и у колико ове нанредују у толико треба и она да се модификује. Верозаконски ревнитељи свију религија, а ми не иравимо разлике ни код једне, свагда су се држали старинскога, њихово беше свагда. да заузму гледиште стабилности. А да би сваки напредак још у зачетку угушили и

да се не би утемељило узајамно пријатељСтво ме!)у људима, који су разне вероисповеди, они су завладали школом, овим садилиштем будућности. Овде ее стеже дух, најдрагоценије се в]1еме троши узалуд, улевајући деци верозаконска правила, а ово општи напредак у науци физично закраћује и, поред тога предиостављајући истинитост своје религије другој, уче се да у животу то предпостављање преносе и на људе, који су друге религије и тако се у млађане груди сеје интолеранцнја. А да је поступак тих ревнитеља имао жалосног резултата види се из тога, кад погледамо, колико је још и сад мало знање у наи ко.ш ка .к' ип гол е р анн и ј а и с/го га према другим пероисноведима. Истина, свагда је било мулсева, који су се ослобађали од уобичајеног старинског уплива и следовали правој науци, те ће њихово име у историји људске културе на веки остати еветло и ако су били гоп.ени од својих сувременика. Али сад ако бог-да биће боље. Број такових духова множи се и већи су на броју од верозаконских ревнитеља. Наше време мора да чује њихов ] - лас и да га уважава. Народи и владе кидају сад рачун са прошлошћу. Кад школе не би биле конФесионалне, моралб би нестати сваког верозаконског гледишта. Јер цел школе није да прави од деце чланове извесне вероисповеди, већ да их изобрази, да постану људи н свесни држављани. Она мора да да својим ученицима ону количину позитивнога знања, које им је нужно за живот и за нанредовање у науци; она им то мора дати чисто, непокварено, како би могли одма чим ступе у живоТ напредовати. а да не морају најпре оно што су учили као бесплодно и за живот непотребно одбацити и изнова се почети учити.