Žena i čovek : pripovetke

36 СИБЕ МИЛИЧИЋ

ће бити мртвило, покопање! — кликнуше, готово заједно, сви.

Затим, иако су му сви, према обичају, изашли на сусрет, нико му се, готово, и не јави. Прогунђаше нешто, скидајући капе; само један сељак, по имену Фрања, приђе му, ухвати за оглав мазгу на којој је Филип јашио и поведе је кроз насеље до велике куће у којој је Филип имао да одседне.

(Тај Фрања се морао бринути о Филипу док буде на висоравни.)

За њима кренуше сви остали шапћући и смејући се на рачун Филипов.

Тако дођоше до куће пред којом Филип скочи са мазге, али тако неспретно, да проузрочи незадрживи, грохотни смех свих присутних мушкараца и жена!

Деца почеше да вичу, да скачу од веселости, и то тако, да их морадоше отерати.

Све жене, а особито девојке, окренуше се од Филипа и насмејаше се у крајеве марама са којима су имале главе повезане.

Кад Филипа нестаде иза вратница куће, смех се понови.

Увече је била гозба.

Била је богато спремљена, јер се мислило на старог Вежића. Али, као и сусрет, протече и опа без весеља и расположења. Поједоше се ипак три товна јагањца, која су већ толико времена била храњена за овај случај, и попи се много литара, за ову згоду чуваног, вина.

Тек на завршетку вечере, кад се сељаци добро понапише, весеље поче да се јавља.

Пијани сељаци викаху, певаху, док, на послетку, не почеше да сељачком духовитошћу дирају Филипа због његове сухоће препоручујући му да боље једе ако хоће да изгледа као човек, а не као неко ловачко псето! На Филиповом лицу видело се колико му је то било непријатно, али ипак ништа не рече,

а ~ :