Žena i čovek : pripovetke

ЉУБОМОРА 48

— Катице, зар смо се ми тобом тако поносили само за то, да би нам се ти могла тако наругати>

— Катице, не 'учини то, Катице!

А младићи, и сви мушкарци, без разлике, свесни о разлици између њих и Филипа, осетише наједном како се полако буди у њима њихово скривено самољубље и како нека нова, тајна, сила тресе њиховим срцима, те их изједа и мучи.

— Катице — говораху они (осетивши сада први пут сву чежњу и жудњу за том женом о којој нису никад ни мислили да би могли ни да је додирну), — Катице, зар ти није нико од нас био добар као тај бедник >

— Катице, зар си о томе само мислила Зар ништа боље ниси желела 2

— Али, ми те не дамо, Катице, ми те не дамо!

Тако се ускомешала цела висораван, те ноћу и дању почеше сви да уходе „љубавнике“. Пажљиво, љубоморно, пратило их свуда оком цело насеље.

.

Катица није могла ни замислити да би се међу њеним сељацима могао наћи неко, ко би се могао да усуди, да је спречава у њеној потпуној слободи располагања собом целокупном онако, како она сама буде хтела, јер се то на висоравни није никоме још било догодило (и то не само девојкама, него ни женама које су имале здраве мужеве). Јер док су је досада пуштали слободно да у миру проводи своје „љубавне часове“ са Филипом, сада су је, у виноградима, звали сваког тренутка због једне или друге ствари, хотећи да на такав начин спрече сваку могућност каквог озбиљнијег догађаја. А кад би она, разумевши њихову намеру, за инат остајала код Филипа, онда би се неко од сељака или сељакиња шуњао за њима, да у тренутку спречи сваку „несрећну“ случајност. То је ужасно љутило Катицу, и она је због тога постајала још безобзирнијом и одлучнијом. Готово би се била по-

дала, ту, пред свим својим сељацима, ономе кога је