Žena i čovek : pripovetke
| сте Ста
СИБЕ МИЛИЧИЋ
ховим главама, на крову кухиње, почеше да се мичу камене плоче којима је кухиња била покривена.
Филип се препаде, ђипну, спреман да се и стрмоглавце баци кроз прозор на улицу.
Катица му тада прискочи, ухвати га око појаса и, на све начине, настојаше да га задржи.
=— Не бојте се! То су сигурно мачке!
Али страх не даде Филипу да је послуша.
— Не могу више остати! Вратићу се сутра! Остаћу због тебе још један дан на висоравни!
Узнемирен тако је говорио испрекидано, без убеђења. Катица му није ништа веровала. Он настављаше, настављаше, да јој обећава још даље, док га она, најпосле, са омаловажењем, не пусти, те он сиђе поново на улицу.
10
Кад је Филип осетио земљу под ногама осетио је неку велику радост. Изгледаше му да се ослободио неке мемљиве тамнице. Проведено време са Катицом остало му је некако у свим нервима, у целокупном осећању. Као да га је неко канџијама био по души и телу!
Одмах отрча до места где га је Фрања, према договору, имао да чека. Пројури, без одушка, читаву улицу, али, кад стиже на уговорени ћошак, Фрање није било нигде!
Филип се поново преплаши. Помисли одмах на грубу сељачку превару, на бестидно изругавање и, онда, осети, како му, одједном, од неког изненадног стида шикну крв у образе. Помисао да му је Фрања однео ципеле, да би га тако учинио смешним пред свим сељацама, доводила га до очаја.
Толико му је овај тренутак био непријатан, да му је долазило да бежи, онако босоног, пут варошице, па макар израњавио, искрвавио, по оштром камењу, све ноге. Али, тада, иза угла баште Катичине, појави се једна сенка.
= Фрањо! — крикну Филип.