Žena i čovek : pripovetke

ДОБРИЧИНА 55

Али, упркос ухођења читавог села, ни за неколико месеци после венчања, тајна брачних односа између Ане и Добричине није била расветљена. Због тога, задиркивању и сељачком изругивању на рачун Јосипов, на свим местима, на свим зборовима, није било краја. А Добричина је све то мирно сносио, на све се само смешкао и стидљиво слегао раменима, и ако гаје Ана, сва срдита и бесна, често (али узалуд!) терала, да скочи на те безобзирне исмејаче и да се са њима, као човек, разрачуна.

2 Али — да би ова ствар постала још замршенијом — једног дана стиже неком у селу писмо

из Америке: да је Мате, у Аргентини, жив и здрав, да је морнар на Михановићевим паробродима; да онај убијени, у главном граду те земље, није био овај Мате, већ неки други, Личанин, који је случајно носио исто име и презиме као и овај.

И писаше у писму — кад је Мате дознао за венчање Анино са Добричином — оним бедником којега свако, ко само жели, може да удари по носу а да се он на то ни са једним покретом не побуни — он се тако расрдио, тако сав успламтио од срџбе, да је, истог тренутка, покупивши своје ствари, оставио пароброд на коме је служио, па, сачекавши први прекоокеански „пакет“, кренуо за рођено острво да се свети Ани због неверства.

На ово се писмо цело село ускомешало од љубопитства и веселости. Оно се прочитавало (по сто пута!) на свим јавним местима: пред црквом, на главној улици, пред читаоницом, а задиркивања и изругивања на Јосипов рачун удвостручише се. Цело село увераваше Добричину, да ће му Мате, чим стигне, навалити на кућу и отети жену, која се, још пре пет-шест година, њему првом била обећала.

Али све то није много узнемиривало Добричину. Он је прелазио преко свега ћутке, са неким мирним осмехом, као да се све то и не тиче њега.