Žena

224 ВЕНА

Црниве 0. | (Прича). 5

Крај болесничке постеље је мекана, угодна наслоњача. До наслоњаче обична, тврда, дрвена столица. На тој дрвеној столици седи бледа, млада жена. Толико је заморена и сана, да би у оној угодној наслоњачи сместа заспала....

У соби је помешана светлост. Још гори лампа, а већ упадају кров провор зраци зоре. На столу је пуно бочица лекарија, и свеу приличном нереду. 7 нереду су и пешкири, који су употребљавани за облоге. У великој плавој чинији крај врата понестало је и леда. По свему се види, да је била тешка ноћ.

Болесник уздахну. УКЕена подиже нагло главу, А у самртничко лице мужевљево, и престрави

. Његове се очи наводниле, а две крупне сузе ко1 се низ обраве његове. Он плаче.

— Забога шта јег — Пређе му махрамом преко образа и убриса му, оу

___— Мени је крај! — говори он слабим, угушеним гласом. — Крај је! Сваки дан било мп је лакше кад дође вора... Данас не. — И он погледа у жену очајним, изгубљеним погледом.

Она покуша да га теши. Доктор пма пуно наде. Све ће бити добро. Оде до чиније да узме леда, али нема.

— Милка! Спава ли Душко2

— Мало час је спавао!

— Иди! Донеси га. Хоћу да га видим.

Она несигурним корацима оде у другу собу, и доведе дете од четири године. Мали се узверио п трља очи.

— Душко, хоће да те види тата!

А он га гледа. Као да гледа у сунце, не може "дуго да издржи; сваки час затвара очи. Мати уздиже дете п он га пољуби.

— Душко, сине мој, г гледај ме. И немој никад заборавити како те је данас пробудила мама п довела да ме видиш. — Хтео је још да каже: Никад ме више видети нећеш, = али. ко Рети УГ ушише оу зе.

Заплака и дете, ијако није ни из близу схватила