Žena
966 ЖЊЕНА
а.
У Српској жени.
Љубом те Србин зове, Љубављу теби гове —
Љубав је позив твој. Љубав је мелем у твојој руци,
Љубав су гласа твојега звуци —
Твоја је снага само у њој.
Док она сунцем сјаше У старе мајке наше, Бели је цвето крин: У верне љубе Немање славна Трепташе душа на љубав справна И Свети Сава њен беше син.
Кад кобни данак стиже, Рад славе руку диже На брата брат му љут; У крви док се топљаше жупа, У српској крви Србин се купа Божји је Сава нашао пут.
Кроз сев челичног мача, Кроз бони јаук плача Он диже бели крин: Наслеђе мајке међ браћу сеје Љубављу срца братинска греје Светице Ане Српкиње син.
И славом од тог дана Кућа би обасјана Немање славнога, Зарасле беху на грудма ране Од братске руке кобно задане Снага се српска прибрала сва.
Ал; када лепа Мара
И Вукосава жара
Љубавног згаси грев: Мегдан се кобни подели пусти, Кобнија реч се царска изусти,
Вечеру царску отрова гнев.