Žena

684 на ЗА РЕА

Говорио сам већ о томе, да се п у старим вековима тражпла сродност п сличност. Та сродност и еличпост огледала се у кастама, у сродном сталежу, после у „сличности имања“, вере, народности по т. д. ЧСвето Писмо ваповеда невести, која полави за мужа, туђега народа: „Његов бог нека буде п твој бог; а његов народ нека будеп твој народ“. Две вере и два народа у једном браку стварале би и сувише велику разлику, нарочито још у оном времену.

Данашња сличност у браку не може да се вадовољи, ако је ту сличност сталежа, једнакост у имању, вери и народу. То све није довољно да вајемап ону „душевну сличност, која је потребна да се муж п жена равуму. УКена све јаче палави из оног некадањег уског круга, излави из душевне потчињености, п сасвим јо природно, дату морају бити сво чешћен сукоби, ако нема потребне еличности у мишлењу и осећају. Она не мора. управо не може више слепо да слуша; не може дабуде више мужевљева ствар као некада. Ако она не разуме њега п он не разуме њу, ако разнолико мисле и разнолико осећају, не могу се узајамно поштовати, не могу живети заједно, или им живот постаје све тежи.

Брак је пагубио ону негдању светињу, па кад изађе из те светиње — убиће тз не само бог на оном свету, него ће те још на овоме свету каменисати људи. Опај негдањи притисак цркве и јавног мнења ослабио је. Канони су остали они истп, којп бу пи пре бил, али п црквени судови и јавно мнење суде сасвим друкчије. Кад не могу ваједно .— мани их. А адвокати су ту, да измпре ново схватање са старим капонима. Не кликће више ни свештеник при венчању вељим гласом као некада: „И жена да, убојат сја мужа свосго“, него паговорп то са јако спуштеним возгласвом, јер осећа да се то не може више онако громко узвикивати нп у цркви као некада.

Може се све ово некоме допадати пли не допадатп, али је тако. И да је могло да буде друкчије, било би друкчије. Ово је нешто, чиме се рачунати мора.

Чим је жена постала ближа, равноправнија ч0веку, мора да му буде ближа по душевној сличности,