Žena

АЕ ИТ БА 617

што нисте у њој угасили сунца

ни свијетлих нада, —

што још се у њој и посмјех и суза у пјесму склада.

У тој пјесми горком иронијом одбија отровне стријелице, управљене на њу, на душу њену. Херојски одбија их снажним ријечима настављајући:

Од моје душе откида се пјесма

са снажним кликом,

и не пита Вас, да л' је ико слуша, да л' годи иком!

Ја пјевајући крчим себи путе сред стијена сиви, ја љубим живот — а да га јоште љубим, —

Ви нисте криви!

још једна је овој слична, још једном пјесмом одбацује сажаљење људи, као жена свјесна снаге своје. Том пјесмом вели:

Ја не ћу, да ме ико од вас жали, кад на свом путу

за својим циљем разбијем си главу о стијену круту;

ни онда кад ће само руг и презир трагом ми ићи,

ни онда кад ме сруше, не бојте се, ја Ћу се дићи.

У другој пјесми вели:

„Ах, ја сам суза земљина и ја сам њезин гријех,

ах ја сам чежња њезина и њезин цвијет и смијех.

Од земље ја сам к небу мост у луку сломљеном

и никад не знам небо је л' ил' земља мој је дом.