Žena
112
ВЕНА __
Кад се душа од тијела дјели,
Мој благослов нек вам слоге чува! Тихомире, првијенче сине,
Ти си глава братству од старјештва, Буди отац брату најмлађему.
У љубави на свјет останите,
Нек брат брата нигђе не одваја! На муци се вазда помажите,
У господству не окренте главе, Тако ћете народ саставити
И српско ће процвјетати царство!“
Истом Завид тако сјетовао
Ал се душа диже из тијела, Склопише се очи угашене, Скрстише се остарјеле руке. Грдна жалост у двор уљегнула! Протужише ђеца Завидина, Заплакаше снахе уз ђевере; Сјетно трубе са бедема гласе И на цркви звона одјекнуше
И жалосну вијест пронијеше
Е ле Завид преминуо стари!
А мој брате, туге и жалости! Када вијест жупе облећела, Подиже се велико и мало, Дојездише бани и жупани,
Око двора поље притиснуше, Свјетлу двору народ похрлио, Покојнику свако прилазаше, Пак се крсте и цјелују руке. А над њим се снахе наднијеле, Четир снахе, четир тужбалице, Пак над старим плачу и наричу, Заметнуле жалост у срцима, Нагониле сузе на очима.
Тако: старог ђеца ожалила,
А кад тјело гробу понијеше
И пошљедњу пошту учињеше, Узањ мећу свијетло оружје, Положише стрјеле и тетиву,