Žena

180

ЖЕНА

Они напред, дома журе, Рада не мож' сада с њима, Он застаде, он остаде,

На тим туђим гробовима. Туђи, туђи... Њему тешко, И дуго је тако плак'о: Ал' задња га суза пита: Можда Радо није тако

И он гледа... Украј гробља, Неку жену, слепу, стару, Њојзи нико туђин није,

Од свакога моли пару. једно село, једно гробље, Сви полазе, кад где зову, Па и тамо сви су ишли, Кад су звали — ка Косову. У души му к'о да ниче, Мис'о нова и свет нови, Па ничице дечко пада

По крстови и гробови.

Сад не пита ко је чији, Нит; га ишта више страши, Ништ' му више туђе није,

Сви смо једни, сви смо наши.

Па кад дође својој мајци, Причаше јој уздрхтано:

На гробљу сам данас био, Моја мила, добра нано.

За свима сам онде плак:о, Просјакињи пару дао,

Сви смо једни, сви смо наши, То сам данас упознао.

А мајка га грли, љуби,

Па га лита: Сине мио,

Ко ти рече, ко ти каза,

Ко те томе научио 2!

— Ко ми рече 2! Нико нано, Од себе се тако збило....

Да смо једни, да смо наши Гробље га је научило.

9