Žena

АЕ БРЕ 131

томе.. Болница... Бог с вама! каква болница!2 У оно вријеме они су имали своје коње и двоја кола... Он је и данас још горд! Па онда, ни за жива Бога он неће да се од ње растави... Он жели да она увијек буде покрај њега, као кад оно жива некада бјеше... Оставља је саму само онда, кад мора ићи на посао... иначе, рекох вам: увијек је уз њу. Чим са службе кући дође — одмах се затвори овдје, у овој соби.. Даље, нико не може знати шта се у њој догађа... Узалуд сам више пута прислушкивала на вратима... ништа нијесам могла разумјети.. рекла бих као да збори са самим собом... понекад, и плаче...

Пролазник. — Зар никада не напушта ову собу 2...

Служавка. — За вријеме јела, само... Ја куцнем на врата да бих га о томе обавијестила.. Он већ зна шта ће то рећи... Најпошље, изађе... Али, онда, требало би га видјети... Јао! кад бисте му само видјели лице!2 Кад ме погледа, сву ме обузме неки црни страх!.. Баш ми је то за чудо, јер, знате, мене баш тако лако не могу уплашити!... ја једнако мислим да ће шенути.. И пошље тога, да видите, ријечи,

које изговара — све су као што треба: стручне, исцрпне, умјесне, ријечју — мудре! Чудновато!.. Чим буде готов са својом вечером, — која, знате, никада не траје дуго, — он

дође крај ње.. И само у праскозорју ја га чујем како одавле излази и пење се на други спрат да легне.. За мој рачун, он је мрвицу манит... Шта! господин не вјерује

Пролавник,. — Могуће. Да ли је...

(У том тренутку, с поља се чује нека мала ларма: затварање врата и кораци.)

Служавка (прислушкује, па, брзо узевши понова лампу, коју је мало прије поставила на стол). — Ево га... то је он... враћа се.., ја му познајем кораке... брзо, молим вас... склоните се.., побјегнимо одавлен.. Ако вас овдје буде нашао, тешко вама! за цијело ће вас још и истољагати.. вјерујте ми, он је у стању да то учини.. Па онда, ја... куку мени!..

Пролазник (одлазећи). — Истјераће вас из куће...

Служавка. — О! тога се ја не бојим... он никада неће моћи да нађе слушкињу као мене.. са тако малом платом, тако работну и тако одану... то се више данас тако лако не налази... (Задржавши пролазника, који се већ бјеше кренуо да изађе.) Ако је сада господин задовољан, мислим, да ме неће заборавити... (Пружи руку. Овај јој даде један динар.)