Zenit

LUD JE ČOVEK

Dragan Aleksić

Zagreb

Leži. Leže. Jedna škatulja, Dimenzije i boje, pregraci, kreveti, stopala, pljuvačnice, zlatni rez. Bolnica. Svi: bele sardine, tačni redovi, brojevi u duljinu, nemoćno traganje snage. Kuda nestaju đubine? Zavitlane, spiralne, tipične, blezgaške figuretine na zidovima, Četiri je jeđan red, osam đva. Puna šupljina mucanja. Mucanje i buncanje kao ogroman kompleks liže prašinu. Zrak je želja, gost i spominjanje. Spirale dimova, daha, sakrića, hodova, reči. Kamo one dve povijuše? Eto nosimo gomilu, peva Kubus. Zaobilazi svačija reč, iskreno govorenje nije više reč, Leže, Leži. Dug, dugačak, plosnat, sed, tipičan, dijalekt u nosu, on suma svih ogrezotina.

Broj 8

0 - o - o - osam pevulji opatica, Ploča još neokrnjena, pođnosi trpljenje. On doduše ne čuje mnogo: gleda zaobljene usnice i trepće, To sam ja. Hm. Pa ja. Lagan privijen luk, bacanje ruku, šum. Dooobro. muca na kavu i motri usidrenu opaticu. Čemu ga gledati, Ona i godina dana nošene kave. Na čorbu se bulji petminutno, dosadno, sibilski, Ploča Irepće: gledaj, slova su situacija sad i samo sad. Pod njegovim krevetom? Čemu? Ona ima lepe, obrezane prste, Dizati je nužno. Ona diže nekim mišićem, lagano proročanski setno Pokazuje na ploču pa to je nad krevetom, nad! On zna što se pokazuje, zna. O da. Рге svega kažiprst je bačen, Ona ne će to : ona pokazuje prstom imena palac. Tko ima viziju o svežoj jabuci? Ona vole nešto nesvagdanje, Poslovica u celoj škatulji: ne biti lud kao opatica, Uistinu to je ništa, Bolesnik broj 20, levi kut kraj vrata, motri, opaža, očajno bulji očima. Dakako suvislo i crnima. On onda jako ispruži vrat, pevuca očajno, ironijski i željno, I sad sad: Palac palac palac Palac palac palac palac paaaalac. (Na napev čoče: »Jedna cura mala« , -,) Igra po zraku arija i opet slova. Surva se na njen prst, a ona tupo, magički jače pritisne ploču. Ona je anemična, Pise: 28 godina. G o o o dina, Eto čuđenja. Si si si si ro ro ro mah. Treba pokazivati usnama, 1 razumeti. On razume: prokleta. On bi zviždao, nekoga vredao, Doktor negde seče, čuje se. On se seća da tu spađa reč: uvrediti. Ali opet on ne zna igrati übojicu.

Ona odlazi kraj čudo maštanja. Uzburkan mozak nije mozak; gumiarabika, Misao se o godinama ruši. Misao guši, übija nerve, tokće po mozgu, ne zna izgovarati. Sto izgovarati, puno buncati: pi pi pi pi pi pi pi pi pi pi. , Prošlo je. Lečnik ima pogleđ kao tetreb. Gde? Lečnik se nađvija, njemu sluša, pomiče, govori: Kako je to mogao Ovaj . - Kako dugo je ovde? 333 dana Došao? Dvades . . . ne, tridesetoga oktobra. Devetstoosamnaestel Devetstoosamnaestel Čudnovato Da Među poslednjima Zadnji Kimanje glavom. Sat čeprka Buncanje čara po zidu: nastavak sledi. Oči on ima grozne kažu i kaže ona. Nije video zrcalo već dugo Tako samo čuje o svojim očima, Uprte su u zid. Posve ravno, Daju neki posebni prizvuk celom buncanju, Gleda, Hvata dobru tačku u spiral!, ona beži, teško slediti, evo je, uhvati. Kad sunce pritisne prsima prozor tačka je jasna i svezana pred njegovim zenicama. Težak oblak njiše njeno oslobodenje Ima plen kao vreme. Najviše rade oči, duge bolove one pomiču k nekom trepetu nadanja. Oči njegove imadu snagu, paklarski se pripiju uz objekat, tuku pomaknuće i tako On stoji ne može dalje i pušta se nemoćno. Boji se, Boje se svi. Svi strepe ; oči toga osam, oči osam. Ne ne. Ne, ne će samo ležati. Ne će samo reči učvršćivati On hoće đizanja, Dizanje, 333 dana nije vidio tarac, 333 dana nije vidio kola. 333 dana dakle ne vidi ništa. Samo ovaj beli bes, Sarkofak tronuća. Ne, Ne će tako. Dizanje. Ušančenje. Prva psovka Pokorno stojim, Pokorno stojim. Hej Sumatra Bumburum. Ti kun či. Glavni hor. Tri zvezde, Supravizit, Revers. Mama, Lopo-o-ovi. He he, mi smo .., Hej Sumatra Suma, Soba noć san ili ne : buncanje.

i oro| 12.

ZiJIJJ

Sod. 11.