Zenit

ugođno belila, Trnate oštro lice kao bajunet, Nešto veselo , zađovoljno iznakazi oštrinu, Bljutavost, Oči su žarile. On se trgne: snaga očaja, Opet da govori, Nesuvislo tapka po rečima. Osećašc sve u pogledima sa bolnice i sve se to mešaše u njemu, Divlja omama i bes nad neznanom jakošću toga pogleda uzburkala, zavillala, divlje zavijorila, On svladava, hoće nasrnuti u reči, hoće grepsti sa zaboravljanjem. Ne smemo ne smemo se dati varati, zazazavaraaavati nikada nikakada Osećaše jaku uvrtnju u mozgu, žare oči, jaki uđarci, prosed. On пеша više pomaknuća: sve se okomilo u grč, smešno ispružen stav, tupi nepomični nagib, Jaka uštapljenost, a unutra vitlanje, stezanje. nikakovim obe be obećanjima, nego ne go o o po po po po. On šuti. Streiovito se okreće njegova glava, magnetski privučena, bulji gore, Izobličen savijen i tup, bestrzajan, bezrečan, Nema micanja: gore drže oči strašno kao zvcrska priprema, cakne koji vetar, štropotne pasja repina, ukočenje i slušanje, SEDMA MINUTA; Oči tuku tankim iglama dublje, štropoću zrake prigušeno, ïako se vrši dužnost, mrcino dezerterska, Takooo. Kako ono stajaste izobličen, škripav i besan. Ja stadoh uplašen ili nesvestan. Pokcrno javljam Ja sam .. . Što? Ti meni isprike ... Ja se priberem i шоја leva žila Jako skokne, Dä, pravo imate, ne ću se ispričavati, Hteo sam: četiri meseca nemam Ja istinske žene , . . Osctih, čemu tiskanje reči, oselih: tri užasna udarca korbačem, tri užasna kuršuma popreko, đrktavo prasne nešto. Dubok bol, Žena ima cijuk prestrašan. Ja imam bes, ali ona me drži, posle vaša telesina i naperena pištolja, Žena ima prestrašan cijuk, Kuća nekud putuje kao ludi aeroplan. Skočim iz nje, sve se okreće, gde to odbegoh. Nema micanja, Dole crni čeka neko svršavanie sebe. Groza leprša u svakoj ćelici, Groza, OSMA MINUTA; Oči tište Jakim occlom, Tada vi odvedoste mene zapovedniku. Ja beh klonuli život, popljuvan čovek, Govore Ijudi oko mene: mlitava dobricina, Ja sam imao energije, ali što ću, kad ne imadoh zle erupcije, Popljuvano smetište, Pitah se: je li to čovek u meni, Buka, govor, vi na me upirete i govorite bujice, šikate snopove. Vidim svi se zgražaju. Ne razumedoh, Podmukli, vi ste znali, da ne znam taj Jezik, Što Ja znam: osuda Je bila nešto čudna. Posle neko šapnu; ovaj Je übio ženu u selu. Ja? Dakako, gospodine, Ja onda razumedoh . . , I i i, beh bacan pred tisuće tanadi.,, Svuda. DEVETA MINUTA; Oči probadaju usijanim šiljcima. I vi sada tražite za sebe pravo. Čovečje pravo. Da i vaš gospodin general. Što se ne okitiste kao pre i pokazaste tu. Seéate se vas sudija nije mene ni pitao, Gomila bulji gore u snažno gledanje, Kao da se to razume. Bêla košulja. Da lastavice lepo proleteše, Mršavi, dugi kompleks kostiju. Grč u celom telu. Drvo Je Jcdno skliznulo na zemlju, Oči strašno dobra udica, Smejati se, Gomila je Jedan, Grč u telu, prodor pupila, Udarci se primaju, postoji i pokornost, Crni dole ne može škrgutati, Čemu još stajati. Dolazi neka navika. Ne, Svijao se, cerio, nagrdio, ižežen i izubijan, mlohav i sav pobrkan. Neka proklestva, on ne zna kakova svijahu se ujedno i tu se skrutne nešto kao misao.

Tada mu se učini, da oči probodoše posve mozak; Svi tražite pravo na pađanju svoga, Čemu to meni u Predsmrt. Ja potpuno u prcdsmrt bacam ludost, jer, Jer ste Јег ste kit ne, ne ihtiosauri. Hohohoho onaj dole pade. Pade, Pade. Hipnozno oslobođenje, Nagnuše, Zavikaše, Zaurlaše, On beo dočekiva sve, Oni se smejahu. Oni ne razumeše. Što to postoji? On oseća zdravlje, Nekako rođeno zdravlje. Ne to sama ruka jača. On bi vikao za mozgom. Čemu? Onda ukočenje, Veliko ukočenje, Postoji i za IJude izvesna poniznost, Neko se otme, naglo izbaci: Tko je on? Tko? On se smeje i misli: dobro ste završili zbor, Adria plovi kao neka školjka, ima carobnosti. Opatica bulji. Ona bulji i diže prut na ploču, BroJ 20, u cerenju stoji kraj erne ploče nad krevetom. Ima i titranja u razbijenosti, U ruci duga, duga bela kreda. Imali li u belini beskonačnosti, neko se pita, Stoji, Prsti su mu u pomicanju, Dve se bele dijagonale prekrstiše. Medu njima br. 20, topografski; levi kut kraj vrata napisa. Da, ploča sad strši.

Prvi čovek. Onda pogleda okolo: beše već gotovo sumrak i on pomisli negde na nekog Isusa Hristosa, što cokće na magaretini, Kada ima da lipše čovek? Gledaju oči, mnogo ih je i svaćaju tek slova, beskonačno buljenje ih ispričava, a porivi u njima pevaju: dajte nam hihota, Br, 20, upre pogleđ u ukočeno mnoštvo, seti se da postoji neki Isus Hristos, što lipsava kao kerće najgubavije, proćerdana masa što manje vredi od one magaretine He he, Br, 20, BroJ 20, Upre pogled i vidi da je sad u njemu nešto zakuhalo izvan svega što se poreduje, Upre pogled nagonski u prst opaticin, cerekaju se vrapei, divlje zavrisnu, zaigra po sobi, vetar promrmlja psovku, u spiral! kroz prozor pucaju glasovi br, 20, Palac palac palac palac palac palac palac paaaaalaac ~ . {Na napev mÿre: »Jedna cura mala .. ,«)

Francuski časopis »Promenoir« o »Zenitu«

»La revue ZENIT veut prendre dans la vie moderne la place de la montre ZENIT garantie trois cents ans. Elle réunit en art tous les îsmes ennemis et si proche parents: Futurisme, Cubisme, Purisme, Expressionnisme, Dadaïsme, Ultraïsme e. t. c. ZENIT est internationale et interreligieuse«. E. t. c.

11