Zenit

ног живота; потребна je веза, једна веза која потиче из дубоког корена земље. Лењин утеловљује у себи руски пролетариат, младу класу, која поли гички можа није старијанего ли сам Лењин, једна дубока национал на класа пошго се у шој налази цео претходни развој Русије, и у којој лежи сва будућност Русије. С њом живе и пада Руска Нација. Мањкавост рутине и шаблоне, неискрености и конвенције, одлучности у мишљењу и деловашу, одлучности која никада није несмисао обележава руски пролетариат уједно и Лењина. Природа руског пролетариата, која га je сада учинила најзначајнијом снагом међународне револуције, била je приправљана током руске националне исторрије варварским стрэхотама апсолутне државе, безначзјношћу привилегованих класа, грозничавим развојем капитализма, талогом светске берзе, изопаченошћу руске буржоазије, њезине идеологије и безвредношћу шезине политике. Наш „трећи сталеж“ није познавао ни реформацију, ни велику револуцију a није je могао ни упознати. Сасвнм тиме задаци руског пролетаријата добивали су све шири карактер. Наша историја у прошлости нема ни Лутера ни Томас Минцера, a није имала ни Мирабоа, ни Дантона, ни Робеспјера. Баш стога разлога, руски пролетариат има свога Лењина. Што je фалило традицији, надокнадило се револуционарним замахом. У Лењину се огледа руска радничка класа, не само у својој пролетерској сада шњости, него и у својој, још тако свежој сељачкој прошлости. Овај човек чије ce водство пролетариата најмање оспорава, не личи само својом спољашношћу на сељака, него има и нешто јаког, сељачког у себи. Пред Смољним Институтом стоји споменик једног другог великог човека светског пролетеријата: Маркс у црном героку, на једном камену. Сигурно je то ситница, али ни у мислима немогуће je себи предочити Лешина у црном героку. На некојим портретима, насликан je Маркс са штирканим прсима кошуље, на којима игра нешто, попут монокла. Свима онима, који имају појма о Марксовом духу јасно je, да Маркс није био склон кокетерији. Али Маркс je одрастао на другом земљишту националне културе, живео je у другој атмосфери као што и водеће личности немачке радничке класе, не допиру својим корењем у село него у занат и у компликовану градску културу средшега века. И Марксов стил, који je богат и леп, у ком су здружени снага и гипкост, сруба ироније, грубост и елегантија одаје књижевне и етичке наслаге иеле претходне социално —политичке немачке литературе, од Реформације, и још даље уназад. Књижевни и ораторски стил Лешинов, страшно je једноставан, аскетски, као и цело његово биће. Али ово снажно аскетство, немаус.би ни трунке моралног предиковаша. То ни]е принцип, измишљен систем а никако ни афектација већ једноставно спољни израз једне унутрашње концентрације снага за дело. To je једна господарсгвена, сељаку прирођена стварност, безусловно у једној огромној мери. Сав Маркс садржан je у „Ком. манифесту“ у предговору његовој „критици‘ и у „Капиталу.“ Да и није био оснивач Прве Интернационале, увек би био остао оно што јест. Напротив Лењин, сав je у револуционарном деловашу. Његови научни радови значе само припрему за дело. Да у прошлости није објавио ни једну једину кшигу, појавио би ce y историји исто овакав какав je сада, као вођ пролетерске револуције, као оснивач треће интернационале. Јасан научни систем материјалистичка диалектика потребан je, да се могу извршити дела такве историске замашности, каква западаше баш Лешина, да их изврши. Ова материјалистичка диалектика, потребна je, али није достатна. Овде je посреди још једна тајновита стваралачка снага, коју називамо интуиција; способиост, појаве одмах сватити тачно, битно и важно оделити од