Zenit

Поводом револуције

Вал духовног народног препорода утава свс непокрстно и мртво y дубине заборава. Он одбацује из широког корнта живота шупље и неважне људе, он носи све живо и будно, са својим веселим током и чисти човекову душу од љуте прашине старога живота.,,. Ати оно празно и шупље, које за себе не налази више места на свечаности новога живота, ипак не oceha жељу, да ce измири са потребом своје пропасти. Оно жели, да какогод потсети да je још живо, и пошто незна да каже ништа паметнога, говори глупости,.. Тако je нпр. недавно један стари шаљивчина чаловарошке публике објавио y новннама једну малу римовану шалу, y којој ce, на увеселење читаоца руга песнику Баљмонту. Незнам, зашто je било потребно овако штогод објавити y једном озбиљном листу. Мислим, да je то учињено само због тога, да ce публика сети аутора и да му ce насмеши. Публика која волн да прима лшлостињу, зацело je испунила скромну жељу шаљивчине. Не би ce требало ни заметити овај сићушњи потез једног малог човечуљка, али y њему лежи нешто скривено, што je значајније од цслог тог човека. У томе лежи потез, који обележава изумирање малограђанске душе. Увек неискрени малограђанича фали свака вера y искреност људи. Они, који мере живот са уском и кратком мером свога егоизма, нису y стању да разуме, како je могао Баљмонт објавити своје песме y једном листу радничке партије, Они су навикли, да радника посматрају као човека, који припада нижој раси, па чак и сада, када je радник вратио слободу њиховим језицима, још увек не виде y њему свога ослободитеља. Њиховим трулим душама није приступачно песниково одушевљење о снази радаика. Необразовани и груби, они не знају, да je Баљмонт већ давно њихов лењи и безбојни живот изложио проклетству и отрову презира овај живот који je испуњен кукавичлуком и избледелим речима маскиране лажи, овај отужни живот полумртвих људи. Њима остаје неразумљиво чисто одушевљење песника, који je најзад угледао храбру и срчану армију градитеља једног новог, лепог и слободног живота. Они y својим душама не могу да свате весеље човека, који најзад почиње осећати, да на овој земљи има још и других људи сеи малограђана који су отровали сав његов живот. Они не могу да свате човека који почиње да осећа снагу пролетера, коме он пружа срдачан поздрав песников. Душа малограђана: мален и мастан буђелар, добро нагруван похабаним парама y стању je да приме злато поезије тек онда када je

прешла баждарење многољубљеног критичара, који пажљиво чува малограђанску душу од свега, што би могло да смета њеној мртвој равнотежи, Пријатно je видетн непријатеља богаља. Од различних људи при.мио сам неколико писама, Сва су писана y једном хистеричном тону. Из њихових редова избија таман и тескобан страх. Јасно ce осећа, да они, који су та писма писали, преживљују тешке часове и дане, види ce, да многе горке и мучне мисле растргавају њихово срце, и терају њихов сан. ce je догодило с овим добрим руским народом, зашто je наједном од њега постала крвожедна дивља звер?“ пита ме једна дама, чије je писмо писано на скупој парфимисаној хартији. „Заборављен je Христос и његова наука, обешчашћене су беседе о љубави, нестало je поштовања према човеку“ саопштава ми мрко, „племић Ф. из С.‘ И он ce припитује код мене „јесте ли ви задовољни?“ „Где су плодови беседа, о љубави према ближњима? Где je утицај школе и цркве?“ пита ме Ц. Бронтајн из Гомбова. Једни псују и грозе ce смрћу, други ce туже и само завијају сви су узбуђени, свима je тешко, свима je мучно и тескобно, што морају живети y овим узвишеним, трагичним данима. Не могу да одговорим сваком појединачно, и зато одговарам свима заједно. Дошли су дани одмазде, моја господо, дани одмазде за вашу злочиначку равнодушност према животу народа. Све што осећате, све што вас мучи заслужили стс. И ja могу, да вам кажем само једно, само једно да вам желим да можете још дубље и са још већоч

JO КLЕК L' Auberge Крчма