Zenit

РУСКА КЊИЖЕВНОСТ ПОСЛЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

He може ce порицати, да y емиграцији има неколико талентованих писаца. Али када би неко хтео, да из њихових радова створи неку предоџбу о савременој руској књижевности, било би исто тако наивно, као када би хтео, да пропутује Европу, са предратном картом. He треба да ce сматра политичком изјавом констатација, што емигранти не знају, не разумеју и не могу разумети нову руску књижевност. Извршен je гигантски поремећај, који y духовном смислу значи прелом. Против тога, интелигенција и таленат су немоћни. Највидовитији и најмудрији од ових писаца, кад говоре о савременој руској књижевности, постају „руспетери“ или једноставно слепци, који хоће да убеде иностранство, како je насилним отварањем благајна и национализовањем рудника, завршена и историја руске књижевности. Веза између живота једног народа и његове књижевности неоспорна je. Границе које нас деле нису једино километричке, него je међа каткада и y времену. Али прелаз, било би тешко утврдити помоћу хронометра. Када бисмо то чинили, догодило би ce, да пређемо из XV. столећа y XXII. a да ce ни не зауставимо y добу централне Европе. ; Странци, који не познају руску нову књижевност, не познају ни нову Русију, јер само je књижевност y стању, да им бар делимично и конвенционално омогући разумевање овог грандиозног процеса, који je ближи геологији него политици, који ce врши y народу од 150 милиона душа. Вести, па и поштено пренешене кабловима, увек лажу. Политичари од заната умеју, да из њих извуку све оно imo je y њихову корист и да пруже гомили „мудар поредак" y коме су сви детаљи тачни, али y коме нема градација боја, нема пропорција ни свежине ваздуха. Отуда цела легија измишљених легенди једног народа о другом, које су све лажне и врло вешто састављене. Французи најчеститији народ, што га можеме да замислимо, народ, који je одавно заменио путеност са шегом шетају голи y општој машти, a брачну постељу Луја XV. свугде приказују као блудну постељу поквареног Вавилона. Погледајмо Немце: те бесмисленике лишене сваког појма мере, расисте и спартакисте, онда експресионисте, који покривају своје готске домове шареним ерупцијама, онда клиенте доктора Калигарија... Они су увек важили као уредни и умерени људи све дотле, док није откривена веза између прекомерних наклада превода Достојевскога и кобасица израђених од хановерског касапина Хармана. То исто вреди и за Русију. Озбиљну деобу земље и иметка великих поседника међу сељаке, кућну радост којом су оперу-

année VI ZENIT numéro 39