Zenit

ca свима заставама свију покрета па који има највише изгледа да их одведе под венац дневне славе или древне каријере они ће бити са свима таквима a против зенитизма, од кога ce таква бајословна срећа никако не може да очекује. Сви зенитистички пикавци уложили су своје највеће напоре да угуше своју матицу ЗЕНИТ и ЗЕНИТИЗАМ, y чијим редовима њима не може да буде места, као ни њиховим предцима. Сви они не заборављају своје новинарске љубави и дужности, где лежи извор свију њихових пролазних „успеха“ и наших „неуспеха“. Готово свака редакција y земљи има по једног или више несуђених сарадника ЗЕНИТА. Отуда сав онај прљави и бесомучни памфлетизам против зенитизма и против свега што je са њиме y вези. A треба знати; без новог човека нема новог друштва. Без новог друштва нема нове уметности. Све друго je лаж и заблуда. (Крлежа je уобразио да je револуционаран и комунистички писац. Међутим, он je признат од целокупне буржоазије за свога писца. Он пише и марљиво пуни ступце буржоских новина, јер за њега je вреднија једна јапанска ваза од свих револуционарних сликара савремене Москве). Сви они без изузетка, не заборављају ни једну конвенционалну лаж свога друштва и не пропусте пи једно буржовско преимућство. На те „модерне“ наслањају ce увек млади почетници, на које буржоазија има пресудан утицај и благотворно делује y правцу „стишавања“. Сви ce иначе радо крштавају туђим именима страних покрета (футуризам, експресионизам, дадаизам, надреализам) и ако им je њихова суштина сасвим непозната. Све све, само не зенитизам, који je свима помрсио рачуне криумчарења и који je свима омражен и зато, што je бојкотован и што није стран покрет, Још неколико речи о младим и старим припадницима политичких новотара, Марксисти и други левичари, y односу према зенитизму, реакционарни су до запрепашћења. Недовољно васпитани и за оно што би они сами хтели да буду, они ce такође подсмевају зенитизму, као и буржоазија, против које ce они тобоже боре. Они y целости исповедају културну и уметничку идеологију своје буржоазије. Они ce чак ни не труде да васпитају своје „ново“ биће, јер политика je преча од свега. То гледиште можда je оправдано y Москви, али y Београду, оно је бедно и жалосно. Према свему, за све класе и сталеже, за све националне мањине и већине y овој земљи зенитизам je покрет „професионалних лудака“ који немају права ни на живот a камоли на слободу. Па зар то није најлепша прича из хиљаду и једне ноћи, најпривлачније поглавље наше књижевности, која je затрована лакоумљем и делиријем мржње и пакости? При крају, joш једно мало поглавље из те приче која објашњава. Ван сваке сумње, антизенитизам je сложена творевина. Антизенитизам није нипошто једноставан, како то површном посматрачу изгледа! Прво: личне амбиције малених, који увек

année VI

numéro 43

8