Ženski pokret

боримо, ми је мopaMO снажити и потпомагати, морамо се трудити да наш рад доведемо у што већу сагласност с њеним, с тога и не можемо више оснивати наш живот на борби, него на хармонији. Наш идеал није више да владамо светом него да му што више користимо. С таковим схватањем, које би пошто оно још нема имена могли привремено назвати: тераизам, ми се приближујемо концепцији старих теократских друштава, по којој је човек живео за Бога, с том разликом што ми нећемо имати више да пасивно слушамо Бога, т. ј. природу, него да је нашим радом стварамо и одржавамо. Мн се опет враћамо природи, али не као деца која живе од њене милости, или слуге које у зноју лица свога зарађују свој хлеб, него као свесни сарадници, као радници уметници, који упоредо са природним силама раде на стварању овог света. Кад променимо тачку гледишта, нама he многе ствари изгледати друкчије. Тако he и* социјализам, кад се с тераизмом буде довео у везу, добити сасвим други значај. Док се на њега гледало са европске тачке гледишта, он је изгледао прилично бесмислен. Ако је друштво само један скуп индивидуа, од којих сваки живи само зато да што више развија себе, онда заиста сав онај огроман друштвени апарат, оне гломазне машинске инсталације, она гвоздена дисциплина изгледају несразмерне и неразумљиве, према једном тако ситном циљу рада, као што је развитак једне индивидуе. Ако се сва cpeћa налази једино у имању и уживању производа рада; ако је слобода највеће благо за човека, тада је много простије, а можда и праведније, пустити сваког да ради за себе и да живи по својој вољи и нахођењу, као што је било за време индивидуализма. Оно што је у европским индивидуалистичким друштвима било највише несимпатично и за данашње време несавремено, то је био онај њихов ситан, узан,

у правом смислу речи буржоаски идеал живота. Живећи само за себе, они су сав свој рад били сконцентрисали око своје личности. Како човек нема погодних органа за онај рад којим би себе одржавао, то су се и Европљани много намучили радећи за себе, а релативно мале користи од свог рада имали, Најважнији део онога што је за одржавање и развитак индивидуе потребно може само природа да произведе или друштво да уради, и кад индивидуе неће да раде на унапређењу природе и друштва, оне лишавају саме себе оног што им је најпотребније. Упућени да живе поглавито од производа свога рада, Европљани су имали истина много новаца, разних драгоцености, палата, луксузног намештаја и одела, али су ретко кад били, сити, у палатама су се мрзли од зиме, а у својим богатим градовима у којима није било сунца ни ваздуха, живели су усамљени, без другова и пријатеља. Европљанин се није oceћao срећним. Магарац који свиралу поједе музику неће чути ; тако и Европљани, гледајући на овај свет једино са утилитаристичке тачке гледишта, нису били у стању лепоту и драж његову осетити. Било би занимљиво знати праве узроке европског песимизма. Најбогатији и најмоћнији европски народ, који је највише блага и земаља приграбио, патио је од spleen-a, те болести освајача, која је од како се први пут на шпанском двору указала, —постала верна пратилица свих оних у чијим земљама сунце не залази. Ми морамо по некад да се питамо, какво је морало бити то европско друштво, у коме се није веровало ни у истину, ни у правду, у коме се без борбе и непоштења није могло живети, у коме су сви велики духови били до очајања несрећни, осећали се као изгнаници, којима је једина утеха била да једном замишљеном свету богова, божанственим језиком причају својој тугу и свој јад. Ако се социјализам не ослободи бур-

Bpoj 3

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Страна 7