Ženski pokret

ни чије усне пију, не знам ни чије ме увреде бледе, више не знам ни које ми се ране зледе, од кога. И не боли ме што се моја мајка у прса грува ни што кида прамене косе седе кад ја ридам, Понесу ме бозбожно нечији грехови, змијске зенице све ми жеље разбију, , сусрети усница убију ми све заклетве Теби. Шиба ли ме увредом савијам се слабачко као трепетна гранчица јасике олуји. Ја не знам ко је он. Ја не знам чије су руке, ни чији дозив, ни клетва, ја не знам, ја не знам. Не знам, кад дође ноћ. Револуцијо, понеси ме песмом заноса, пробуди, спаси ме предобра, једина, спаси ме. Јер опет иде ноћ.

Милица Костић

УБОГАР ПЕВУЦКА

Tone ce снегови у локве и блата и као на нека широка врата улазе у продрте ђонове неједнака napa ципела мојих. А иде пролеће, пролеће иде, пролећем мокри мирише снег, На моме капуту на месту многом све неки конци наместо дугмета. Ал што је то и коме то смета, пролеће иде.

180

Женски Покрет

4i-