Ženski pokret

y необично лепим сликама, лепим фигурама живога стила. То су права лепа дела наше књижевности. Скерлић вели о Коштани Боре Станковића : Кад ce завеса подигла, појавио ce буљук белих Врањанки. Шалваре су зашуштале, дукати зазвецкали, и запевало ce Шано, душо Шано... Ја помислих да ћемо имати да гледамо нешто као Ђидо, Риђокоса, Потера, низ шарених „слика из народнога живота", са много песама и игара, и са обавезном свадбом на крају. Али, y колико ce радња развијала, трагични карактер ce све више испољавао: последњи чин, који ce ипак свршава свадбом, мртвачки je тужан. За четири чина човеку остаје срце стегнуто, и није y стању да ce насмеје. Да је Г. Борисав Станковић следовао примеру добрих старих драматичара наших, он би свој комад, y живописном диалекту овоме, назвао Коштана или Жал за Младост... Јер, сав драмат Г. Станковића јесте једна болна неосталгија љубави, самртна песма младости која y гроб силази. Речи оних честитих и простих Врањанаца звоне као учење великих филозофа песимизма и налазе дубоке одјеке и y нашим далеко сложеннјим и узнемиреним душама. Човек са нежношћу мора y томе да запази ону велику солидарност и једнакост којом бол сједињује и једначи све људе, па ма одакле они били, па ма колико они знали. Цела Коштана je тужна повест згажених срдаца и промашених живота. Сви ти људи много ce веселе, али од њих нико није весео. Они много певају, — али то су лабудске песме. У свакоме од њих одиграва ce вечита трагедија, стара као свет. Тома човек домаћин, трговац, хаџија, који je представник тога старога деспотског, патриархалног морала јечи што су му родитељи и обзири наметнули „стару, мртву, ледну, плачну.“ Митко, весели Митко, само куне породицу која га закла и зароби, Стојана младост оставља раздерана срца; Коштана са клетвом полази за Асана и улази y живот. Сви, као једна душа, јецају : беше моје ! Цела je прича проста. Коштана je Циганка, певачица и играчица, она оличава буран, весео живот, плаху раздраганост младости. Она je једна од оних лепота из чијега блеска очи заслепе и које као блудећи огањ воде људе y пропаст. Поред свога заната, она je остала поштена y чаршијском смислу речи. Сем лепоте, сем царског грла, како вели народна песма, сем оних чудних опојних песама, има она нечега вишег. Ta мала Циганка има немирну, осетљиву, упечатљиву душу уметника, неодређену потребу нечега лепшег, заједницу душе са великим Све. Њене пламене очи дубоко ce загледају y мрку кестенову шуму, y „ону голему, пусту, тамну гopy“, и она oceћa како „мирише гора.“ За њу није прашљива мала циганска, са разваљеним кућама на којима су прозори залепљени хартијом, са мршавим псима који крај догореле ватре глођу кости. Она неће да јој ce на камену живот суши и вене. Лош мање je за њу студени живот домаћинске куће, да двори, да клечи, да старима ноге пере. Њој треба друго нешто: оно, вечито оно, које никад човек није достигао, нити ћe икада достићи. „Ох, уздише она, a када ноћ падне, месечина дође, сан ме хвата, око ce рашири, снага разигра...” Тада она мора да изиђе да великим очима својим

264

Женски Покрет

5 и 6