Ženski pokret
zajednice, i samo je takav čovek sposoban za sistematsko delo. Takav čovek ne trči za efemernim uspesima, već korak za korakom prokrčava put, da se dostigne krajnji cilj. Disciplina kod istinski kulturnoga čoveka manifestuje se na dva načina: smatrati samoga Sebe u kolektivnome radu za neodređenog činioca, i prezreti efemirni uspeh, koji nema nikakve dublje veze sa krajnjim ciljem u napredku celokupnoga života. I baš nedostatak te vrste discipline je bolest od koje se toliko pati u današnjem društvu. Mnoge naše organizacije ne znaju da u pravom momentu udalje one elemente, koji svojim nekulturnim karakterom smatraju organizaciju kao instrumenat ličnih želja i ciljeva, i ne kao instrumenat, koji mora biti od koristi celokupnoj zajednici. Englezi imaju za sve svoje poslove, devizu, koja se sastoji iz dve reči: „fair play“ — poštena igra. Kao što u igri, koja je u stvari samo jedna zabava ne sme biti prevare, u toliko je manje sme biti tamo, gde se radi za životne interese. Pojam „fair play“ je izvesnim članovima naših organizacija tako tuđ i nepristupačan kao što su im tuđe nepristupačne tajanstvenosti Tibeta. I stoga toliko puta gledamo i principijelnim pogledima o suštini i cilj organizovanoga javnog rada pobijaju se gadnim spletkama, vidnim lažima, bombastim pretnjama i niskim mahinacijama. Ti elementi, zbog celokupnog svoga mentaliteta, koji nije prožet etičkim i moralnim principom, uopšte ne razumeju šta je princip i šta principijelna borba. Stoga im i ne ostaje ništa drugo, do upotreba nasilnih sredstava, koji zastraše i odobrovolje samo moralne slabiće. Fakat je da ljudi, dokle su izvan direktnog kontakta nemoralnih inspiratora priznam da je belo-belo, a crno-crno, ali čim stoje oči u oči sa njima, prikrivaju i pogaze sve što je kod njih pošteno i moralno, sve uslove za „fafr play“, pljuju sami sebe u lice samo iz straha. Ali to nije strah, koji uliva poštovanje pred veličinom moralne uzvišenosti ove ili one osobe već strah pred prolaznom veličinom položaja neke treće osobe, koja u stvari nema nikakve odgovorne veze sa organizacijom. To zavođenje i blato poniženja moralnih slabića najžalosnija je pojava današnje javne borbe. Na jednoj strani „fair play“, па drugoj strani... Dva sveta! Da li je moguće drugo šta, do oštro razmimoilaženje u dva tabora? II. Fakta te borbe su sledeća: Članica jednog društva je prilikom godišnje skupštine toga društva uvredila ženu, koja je па skupštinu došla kao delegat svoga
8
Dva Sveta
363