Ženski pokret

ЕТИЧКА ПОДЛОГА ФЕМИНИЗМА

Формиран опрезно, споро, међу свесним женама разних народа, развијан успорено, у посебним удружењима. неповезаним међу собом, по некад компромитован претераностима и изгредима, на којем је стављена етикета борбе за права жене, феминизам представља данас једну тесну целину, једну јаку везу уједињења и удруживања свих појединачних извојеваних тежња за ослобођење жене. Може се рећи да су у садашњости основе идеологије феминизма јасно оцртане, и да је делатност феминизма правилно ориентисана ка задобијању неоспорних права жене, и осигуравању неопходних услова за живот не само жене, него, посредно и читавих народа. Тако је покрет жена да подигну свој положај у друштву и држави, сад компактан и темељан, и са њиме се »ора рачунати као са Једном значајном и израђеном чињеницом. На дубоко моралним темељима назидани су феминистички захтеви и тежње. У томе смислу може се с правом рећи да је феминизам један еминентно идеалистички правац. Полазна тачка његова јесте веровање у неприкосновеност личности, у њено апсолутно право на слободу и обезбеђење свих потреба за њено развијање. Из тога излази, као нужна логичка последица, побијање, теориско и практично, грубе апсурдности укорењенога веровања да један пол има, по самој природи, преимућство над другим полом. Ту су апсурдност жене горко осетиле, са свим сложеним последицама што су из тога произлазиле. и изазивале запостављање жене у опште, и, посебно, жене као мајке, и реметиле нормалан развој детету и читавим младим нараштајима. Методе владања човековог у породици показале су се проблематичне, као и све методе насиља; отуда је дошао до израза захтев да жена мора бити потпуно равноправан члан породице, јер је на њој директива за стварањем духовно и телесно крепкога подмлатка. Али метода искључивог владања човековог у социалном и државном животу показала се, исто тако, недовољном. Тиме што је из стварања за друштво и државу био искључен читав један, свакако душевнији и осетљивији род, остао је неискоришћен велики један део снаге човечанства. А као резултати рада људи створене су социалне неправде и нецелисходности свих врста, и ружна политичка трвења и њени, на жалост, скоро поглавито аморални правци. Опет се осетила потреба да се друштвени и политички живот испуни бољим тежњама и струјама које ће имат и више моралне вредности и сигурног алтруистичког ослонца. Природно је да се за остварење тога морала узети у обзир она занемарена стваралачка снага, снага жена. То је било неопходно у толико пре, што су жене дошле до изразитије свести него људи о потреби побољшања читавога културнога живота. Наиме жене су и спуниле св o је феминистичке програме

високо човечним циљевима: остваривањем слободе индивидуума који је, као такав, свет, заштитом жене у свима њеним функцијама, осигуравањем безизузетно свакога детета, увођењем пацифизма, на место политичких конфликата крвавих последица, једном речи, моралним освежавањем, подизањем и препородом нивоа друштва и свих његових односа. Зацело један програм који служи на част женама. Нс свима, разуме се, јер највећа препрека ослобођењу жена долази од непробуђених жена, од оних које су индиферентне према подизању сопственога духа и положаја. Не ни онима што у поуздано крепљење феминизма уносе пометње из сувишне еготичности, из неспособности да занемаре себе ради идеје (оне, у исто доба, својим поступцима дају непријатељима феминизма у руке аргуменат, да су жене неспособне за сагласну делатност, и, као такве, несреле за један тако озбиљан рад као што је онај кога су предузеле). Али, несумњиво, велика и вечна заслуга припада енергичним и самопрегорним пионеркама за стварање једнога бољега друштва и незавесније личности него што су они у садашњости. Те жене борци изградиле су садржину свога рада, реализирале један део њен, управљен, већином, хуманим и социалним смеровима, и припремиле све да остваре (у земљама где већ није остварен) и други, већи део, у који, пре свега, спада са тешком борбом скопчано задобијање политичких права. У свему томе показале су оне већи етички смисао и сигурнију способност за једну човечну ориентацију него људи. Начини које су жене употребљавале за остваривање својих тежњи били су исправни, често и изврсни, због тога што се еминентни задатак истинскога подизања друштава и живота не може реализирати ни једном методом сумњиве етичности. Из ових теориских расматрања било би наивно извести закључак да се цело човечанство састоји из два рода, од којих је један једноставно црн, а други једноставно бео. У истини оба рода обдарена су скоро подједнаким етичким могућностима. Али факт је да жене, као осетљивије и утанчаније, пре умеју да постану свесне тих могућности, да их подстакну и одрже као једну активну моћ. У вези с тиме, покрет најпробуђенијих међу женама свих народа, дубоко озбиљан и по суштини, и по замаху, постављен је на беспрекорно моралне принципе, и упућен је моралним путевима своме великоме етичкоме циљу, потпуноме, ослобођењу женине личности, а, преко тога, омогућавању племенитијих и нормалнијих услова за ориентацију сваког људског индивидуума. Београд

Д-р Ксенија Атанасијевић.

ЧИЈА КРИЗА!

Већ дуго се расправља код нас ој кризи парламентаризма. Али у томе, што се означава под „кризом парлментаризма“, скривено јс много више. У тој кризи се огледа криза целог нашег политичког живота. А пошто је парламенат највиднији форум тог живота, и он не даје онаквих резултата како би требало, зато видимо пре свега кризу те политичке институције. Председник чехословачке републике, Масарик, каже у својој књизи Светска револуција о кризи парламентаризма ово: „У циљу да се ојача демократија, појављују се свугда, и у републикама, хитни проблеми, како уредити парламенте и како их реформисати. Али не само у техничком погледу. Институције нису довољне: демократији су потребне израђене личности, које воде управу државе, и личности које су способне за стваралачки политички рад. Данас се говори свуда о парламентаризму са негодовањем, говори се о кризи парламентаризма; али демократија не може постојати без изабраних представника.. Права реформа парламента настаће кроз реформу бирача и подизањем њиховог морала. “ Да ли код нас није потребно извести пре свега ту реформу? Наше бирачке масе су политички без компаса, без принципа по мало и деморализоване, што видимо код сваких избора. Цепкање бирачких маса на толико странака и странчица на последњим обласним изборима појавило се преко двадесет политичких партија показује да недостаје бирачима оријентација по принципима, постоји оријентација по личностима, а личности опет су опродељене по ситним интересима, који су врло далеко од општих интереса народа. Непрестано тражење партија наравно оних, који су у моменту избора у опозицији да се спроведу слободни избори, страшни извештаји о насиљима после сваких избора и још многе друге изборне махинације, јасан су доказ да бирачким масама, онима који имају на дан избора стварно судбину државе и народа у рукама, недостаје смисао за важност и далекосежност акта кога врше; знак недостајања политичке просвете. Многи бацају кривицу за такве појаве искључиво на политичке партије. Али на њих не пада сва кривица; много већа је на бирачима, који би, кад би схватили важност избора, сами међусобно морали одржавати ред и указати поштовање сваком политичком противнику. Али, пошто су без праве политичке просвете, они гледају у сваком политичком противнику личног непријатеља. Још нешто спада у политичку просвећеност. Сваки бирач има довољно прилике да чује агитаторе свих могућих партија, да прати рад свих партија, како онај, који се одиграва јавно такоионај, који се врши тајно. Сваки има прилике да пита свог посланика, шта је са изборним обећањима и т. д., дакле има прилику да пасивну улогу само голог бирача на дан избора замени врло активном улогом судије над делима политичких партија и свега. Али колико њих између огромне масе узима на себе ту активну улогу на политичкој позорници? Можда донекле само онај проценат, који не иде на изборе, али и тај бирач, ако значи неучествовање осуђивање, није у правом смислу активан. Сви други слепо верују речима, верују да је сва кривица за хаос у земљи или на партији којаје на власти, или на опозицији. Има и таквих који прозиру апсурдност такве политичке игре, али личне користи им

диктују подржавање те апсурдности. Политичке партије су свесне своје демагогије, али пошто све теже „реалној" политиц и, не неће никад кварити саме себи рачуне томе, што би политички просвећивале бираче и пазиле на њихов морал. То је ствар бирача самих и зато пада највећа кривица за такозвану кризу парламентаризма на саме бираче. У цитираној књизи показује Масарик још једну важну чињеницу за реформу парламентаризма, то јест: просвету и морал посланика. Ако погледамо у светлости „просвете и морала" наше посланике, поражавајући је факат, кога показује њихов рад. Просвету су јасно документовали у финансиском одбору код претреса буџета, кад су брисали оне ставке, које би давале држави изглед културне и напредне земље. А морал? Прелистајмо само н. пр. дневне новине од једне једине године, па ћемо се уверити из оног, што су казали један другоме, како изгледа морал некојих. А баш ових дана смо доживели у погледу морала једне партије преокрет у крупном питању корупције, који еклатантно доказује важење двојног морала у политици: један важи кад је партија у опозицији, други кад је на власти. Али због тога моралног салта мортале није напустио партију ни један једини њезин посланик, и због тога они неће сигурно изгубити ни један проценат својих бирача. Или други пример: у скупштинским одборима леже већ дуго времена веома важни законски пројекти о изједначењу пореза, о основним школама, о аграру у Далмацији и т. д. али одбори не могу да раде. јер господа посланици не долазе на седнице у довољном броју. Оваква саботажа показује у најјачој светлости схватање одговорности. коју налаже посланички мандат и тачан је термометер за мерење морала. Буџет за год. 1927/28 предвиђа трошкове за Народну Скупштину у Дин. 44,747.280 — словима четрдесетчетири милиона динара, од тога за дневнице, председништво, одборе, делегације преко тридесетседам мил. динара (37.644.000-). Кад мора давати народ, о коме сви стручњаци кажу да је на ивици економске пропасти, такву огромну суму господи народним посланицима, мислио би човек, да они имају бар онај примитиван трговачки морал да раде бар толико колико су плаћени. Али кад је на пленарним седницама скупштинским једна трећина свих посланика, кад они врше саботажу рада по одборима видимо, да не постоји међу великом већином ни тај примитиван трговачки морал. Како можемо очекивати од њих неки виши морал, савесност и осећај одговорности докле их на то не науче сами бирачи, кад већ они нису способни за правилно схватање својих дужности. Постоји криза, али не криза парламентаризма, него морална криза међу бирачима и њиховим представницима. Ми жене за сад смо само посматрачи нашег политичког живота, али кад гледамо овакве прилике, морамо још јаче радити на томе, да се чврсто организујемо, да можемо нашом организацијом продирати у народ у циљу да му донесемо оно, што тражи велики учитељ и вођ Масарик као услов за реформу парламентаризма „политичку просвету бирача и подизање њиховог морала“, јер друкчије пашће кривица за сву општу моралну кризу и непросвећеност и на нас. Љубљана

Алојзија Штеби.

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

Уредништво и Администрација Кн. Михаила, 46/I Рукописе слати уреднику Крунска 71.

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Уредник: ВЕРА ЈОВАНОВИЋ

Београд, 1. марта 1927. БРОЈ 3. ГОДИНА VIII.

Власник за А. Ж. П.: МИЛИЦА ДЕДИЈЕР

Излази 1. и 15: у месецу - Годишња претплата 48 дикара. Примерак 2 динара.

Шаљите одмах претплату бар за три месеца и употребите поштанске чекове.