Ženski pokret

врсте, па по свршеној школи нема ни дипломе. Ове изискује дух саме школе, а постизава се још и то да у такве школе долазе само они које привлачи жеља за науком, а не жеља да стекну диплому, и да се њоме користе у даљем животу. Сваки дан почиње јутарњом песмом молитвом, затим часом гимнастике, и тек се онда приступа раду. Предавања се држе из биологије, Хигиене, географије, религије, историје, рачунице, данскога језика, физике и хемије. Девојке имају још специалне часове из природних наука, књижевности и ручнога рада, а младићи уче више рачуна, геометрије, социологије, економије, основне законе и мерење земље. Предавања у овим школама трају за мушкарце пет месеци, а за девојке три месеца. Младићи проводе у школи зиму у доба када нема пољских радова а девојке лето. По свршеној школи младиљи се враћају плугу, а девојке домазлуку, или одлазе у какву стручну школу, јер ове народне школе имају само за циљ да дају опште погледе из појединих грана наука и да прошире знање оних, који после осам година проведених у основној школу не одлазе надаље школовање по средњим школама и университетима. Наставници из чистога идеализма а уз врло скромну награду јер се ове школе издржавају само ђачком школарином и минималном државном потпором тихо и скромно, често по далеким, забаченим малим местима, посвећују цео свој живот омладини. И од њих се не траже квалификације на хартији. Meђу њима има људи и жена са университетским образовањем, мушкараца најчешће теолога, са учитељском школом, а често само са слободним образовањем без икакве дипломе. Ова кратка излагања представљају само површну слику чувених данских »сељачких университета« који су играли тако велику улогу у духовном препорођају данскога народа. Данас када и ми преживљујемо тешку духовну кризу сличну овој коју је дански народ преживео пре једнога столећа, историја велика учитељица живота, још једном нам указује да нам у морално препорођеном и просвећеном народу једино лежи оздрављење. Само да ли ћемо још дуго чекати југословенскога Грундтвига?

Београд.

Д. Мародић.

одра своје младе жене Ане, у бело обучене, све у цвећу. Ова белина и тишина пеку Чезара који је узрок њене смрти, jep се цинично играо са њеном превеликом љубављу. Грижа савести изазива му најживље слике из прошлости и нове мисли пуне кајања. »Никада, никада не бих веровао да ће се убити Ана. Да ћe дрхтати, плакати, јецати да, да ћe јој образи пребледити, очи поцрвенети, усне помодрети да, да се неће смејати више, да ће јој сузе непрекидно влажити очи да, да ће кршити руке, проводити дане у очајању, бити млада а осећати се од сто година, лепа а не волети више своју лепоту, бити окружена љубављу, а не видети своју љубав да, то раде све осетљиве душе; али да се убије никад. Колико ли је пута, када би му очајна његова жена запретила таквим чим, слегао раменима не верујући јој, презирући је још већма због те таште речи, вређајући је подругљивим пoгледом. Није веровао... Сада стоји пред величанством смрти и peђajу му се муњевитом брзином мучне успомене и страшни прекори. Матилда Серао је писала и путописе и драме. Дала је популарну драму Сестра Тереза, али не са успехом. Са једним француским драматургом изнела је на сцену роман После опроштајa, даван први пут у Паризу. Успех готово исти. Најзад, у сарадњи са Ернестом Муроло преради при-

поветку Или Ђованино или смрт! Овога пута са извесним успехом. Последња фаза њеног књижевног рада јс од 1914 године када јс после четири године рата за време којих је дала La mano tagliata написала Није одговорила, роман несрећне љубави Павла Руфо и Диане Сфорца. Затим је писала један ратни дневник жене: Parla una donna!, 1914 Живот је тако дуг! и 1921 Молитве, где се опет вратила мотиву неомистицизма. —Матилда Серао је била велика противница рата, стално понављајући мисао: да се рат избегне по сваку цену. У роману Mors tua дала је врло тужне стране великог покоља који уништава цео рад мајке. У Неапољу су је сви звали А Signora. Од обале Кјаја, број 264, сваког дана у један час у подне, она се пела у кола са белим коњем и ишла у редакцију свога листа Giorno (основаног 1903). Била му је директорка и будно је бдила над свим пословима. Кад би се појавила, сва би се редакција узбунила. Она Је била жена јаке воље којој се морало покоравати. Своја уметничка дела писала је код куће од десет часова у вече до два часа ноћу, окренута погледом црном кратеру Везува и врху Посилипо. Радила је до последњег часа. Њени синови су наставили њен рад. Поводом њене смрти италиански хроничари су забележили; да Је последњи рад њен био за часопис Nuova Antologia «Личне успомене на породицу Елеоноре

Дузе», а последњи чланак који је послала на пола сата пред смрт у штампарију за лист Giorno био је I Mosconi. Смрт ју је затекла за писаћим столом. Пре месец дана познати француски писац Пол Бурже послао јој је своје најновије дело La duchesse bleue са посветом; «Хтео бих написати ваше име, драга Госпођо, на чело свога дела да би имало већу вредност кад гa посветим гениалној романсиерки која нам је дала Il Paese di cuccagna». Матилду Серао су у личном животу јако ценили. Све највеће италианске уметнице биле су јој пријатељице, као и књижевници и познаници. Радо је правиле везе са крунисаним главама и високом аристокрацијом: са Евгенијом, женом Наполеона III, Маријом Софијом, бившом краљицом наполитанском, краљицом Наталијом Обреновић, краљицом италианском Маргеритом, аустриским двором. Матилда Серао је издала двадесет романа, десет збирки приповедака, два путописа, једну књигу о лепом понашању и на хиљаде чланака по часописима и листовима. У њеним делима је толико духа, толико лепих оригиналних мисли и афоризама да ће се увек читати са задовољством. Њена дела ће имати трајно место у италианској књижевности, а њено ће име остати измећу најбољих италианских романсиера. Код нас је Матилда Серао доста превођена. Г.Г. Михаило Добрић и Ђорђе Стефановић, и други, превели

су њена већа дела, као: После опроштаја, Збогом љубави и Казна, Љyбавна писма, Љубавне исповести трију страсно заљубљених жена, Сентименталне новеле, Није одговорила, Тpи жене, Три љубави, Цвет страсти. У сећању нашем су многи спомени на живе типове и догађаје прочитане у њеном књижевном делу. Матилда Серао је била песник љубави, нежне женске душе пуне болних крикова, срећних и несрећних људи, јаких страсти и великог бола у малом човековом срцу. Београд.

Д. Ст.

Црногорка.

0 Црногорки се мало зна и говори, и ако је она некада својом лепом појавом и китњастом ношњом јако привлачила пажњу туристичког света, који је обилазио Црну Гору. Из витешког доба, кад су Црногорци ишли из боја у бој са Турцима, забележени су лепи примери пожртвовања и јуначки подвизи Црногорке. Није био редак случај да Црногорка после погибије брата или мужа обуче витешко одело и припаше свијетло оружје и бори се раме уз раме са мушкарцима. Познато је, да су раније Црногорци ратовали о своме руху и круху. Црногорке су им биле једина комора. Код својих кућа обрађивале летину, носиле храну и муницију својима на фронту и износиле рањенике из борбе. У то доба живот Црногорке је тежак и примитиван, живела је у тешким социалним приликама. Сматрана је нижим створењем од мужа, брак је закључиван без пристанка њеног, никад није седела за истом софром са мужем, на улици је ишла позади њега неколико корачаји, и никад гa правим именом није ословила. Осамдесетих година прошлог столећа престају борбе са Турцима. Настаје подужи период културног и економског npeпopoђaja Црне Горе. Живот Црногорке постаје бољи и сношљивији, почиње похађати школу и узимати живљег учешћа у друштвеном животу. Почетком овог столећа водила се жучна политичка борба у Црној Гори за грађанске слободе, против апсолутизма и ненародне политике последњег Петровића-Његоша. У тој неравној борби Црногорка је узела видног учешћа као «клубашица», помажући напредни покрет младе Црне Горе. Она је поред мајчина млека децу своју задојавала идејом народног јединства и уједињења. Настају ратови за уједињење балкански и европски — Црногорку опет видимо како гине на фронту Скадру и Гласинцу довлачећи храну својима. За време ропства Црногорка је остала на достојној висини, и ако је много препатила, јер су људи били

или изгинули или интернирани. А није био редак случај да црногорским гудурама одјекују пуцњи младих Црногopки, протестујући против срамне капитулације, и штитећи нејач од мрских освајача. После рата настају друге социалне прилике. У Црној Гори, као и свуда, рат је оставио дубоког трага. Он ни је само изменуо облик држава, већ и социалне прилике и економске потребе човека. Што се тај друштвени прогрес мање осети у Црној Гори, криве су тешке економске прилике у којима се налази. Мала и пасивна покрајина, у слабој вези је са државом. Отуда је садашњи социални положај жене тежи него у иједној покрајини наше отаџбине. Садашња Црногорка је нарочити тип. Лепо и правилно развијена, пријатне спољашности, са свима одликама брђанке, којој је јужно сунце мало преплануло лице. Код Црногорке је необично развијен култ мајке и нарочито култ љубави према брату. Лако се прилагођава приликама, радо прима новине. Са доста разумевања прати моду у колико јој материалне прилике дозвољавају; интересује је у опште социални живот. У слободним часовима радо се бави литературом и показује доста смисла за образовање хуманих женских удружења. Као домаћица Црногорка је примерна. Има доста разумевања за кухињу, обично сама себи прави тоалету. Национална ношња у варошима се губи. Женски Покрет имао би одличног успеха код Црногорке, само би требало мало више штампом и нарочито живом речју у самом народу пропагирати идеју за еманципацију жене. Подгорица.

П. Б.

Живела напредна Војводина!

Пре кратког времена је одржан у Сенти конгрес Савеза Војвођанских Градова, на коме се расправљало и о женском праву гласа. Вршачки градоначелник говорио је против женског права гласа, док је градоначелник из Великог Бечкерека, г. Алексић, говорио у прилог женског права гласа, тако да је Савез прихватио предлог, да добију активно и пасивно право гласа жене које имају

четири разреда основне школе, или ако су самосталне занатлије. Алианса Женских Покрета се искрено радује овоме закључку представника војвођанских градова, и ако не одговара потпуно њеним принципима. Ми тражимо опште и једнако право гласа и отклањамо ценсурисање било по школској спреми, било на основу плаћајућег пореза. Али. сматрамо да и овај закључак значи у нашој консервативној средини леп напредак, и биће нам, подстрек нашој борби-

Дечја Опоравилишта Црвеног Крста.

Опоравилиште у Ковиљачи

Црвени Крст у миру наставља свој хумани посао започет у рату негом рањеника и болесника. Један од најзначајнијих и најхуманијих послова Ц. К. у миру јесте, несумњиво, подизање народног здравља и његово здравствено просвећивање. Установе кроз које Ц. К. ради у духу овог задатка, то су и ова Дечја Опоравилишта. Мисао о оснивању Дечјих Опоравилишта, поникла још пре великог светског рата, а после њега нашла је пуног изражаја, поглавито због огромног броја наше ратне сирочади, чији херојски очеви остадоше на пољу части, а коју је ваљало прихватити, улити им животне сокове, и оспособити их за живот и рад у корист и њих и друштва. Да се та мисао и у дело приведе, припомогао је и велики дар познате пријатељице нашег народа из Америке, госпође д-р Розалије Мортон. Она је дала седам великих шатора са целокупним материалом: сто постеља, кревета и сав остали прибор за ову сврху. Благодарећи томе, 1923 године 9 јуна отворено је Прво Дечје Опоравилиште на Авали. У свом свечаном говору одржаном том приликом, председник санитетске секције Главног Од бора Ц. К., г. д-р Жарко Рувидић, санитетски генерал, изнео је све фазе по овом питању, и старање Ц. К. за отварање овог Дечјег Опоравилишта, истичући да се оно нарочито подиже на Авали, крај гроба Незнаног Јунака, да сени наших великих бораца за ослобођење и уједињење нашег троименог народа спокојно уживају заслужени мир благодарећи старању њихових живих ратних другова о остављеној им њиховој деци, а у исто време, да деца погледајући тако често гроб Незнаног Јунака имају увек у виду дивовску борбу и самопожртвовање својих очева за данашњу слободу, сјај и величину нашег племена. Женско Доброделно Удружење у Трсту

Женско Доброделно Удружење у Трсту је највећа словеначка женска организација у Италији. Годишња скупштина његова је била 23 јуна у Трсту у великом присуству чланица. У главноме се састоји рад тога друштва у социалној помоћи деци и у просветном раду међу женама. У тај просветни рад спада у највећој мори издавање месечника »Женски Свет«, који има сада 13.000 претплатница. Председница Удружења је гocпoђa Антонија Славикова. Она је изложена свемогућим фашистичким шиканама, али ипак не клоне. Фашистички притисак постаје из дана у дан све већи и Словенкиње у Трсту озбиљно страхују од дана, кад ће им бити више немогућ сваки јавни рад. Само још једну једину школу — и то приватну — имају Словенци у Трсту, али и та је у опасности да је почетком нове школске године затвори италианска култура...

Број 15.

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Страна 3

Претплаћујте се на „Ж. Покрет"!