Ženski pokret

тичког живота а у корист целога народа. Све ово дало је за резултат неплодан парламентарни рад, а кандидати за посланике при новим изборима, без разлике партије којој припадају обећавали су оно што по доласку на власт нису испуњавали. У предизборним борбама смо могли бити сведоци, уместо лепих политичких програма, само ужасне личне нетрпељивости наших политичара. Не мислим да у овоме моменту страшно осудимо политичке вође да нису волели ову државу, али су нам давали често доказа, да им не лежи подједнако на срцу сваки кут наше домовине и да не познају стварне потребе нашег народа. У ову грешку су подједнако упадали на жалост, политичари из свих крајева наше земље. Тако смо се политичким радом све више и више удаљавали од циља наиме, таквог политичког уређења да је загарантован слободан развитак нашег националног, социалног и привредног живота. И када је данас, после десет година тај рад открио тешку подвојеност у нашем народу, ми жене, којима не дозвољавају директан утицај на државно уређење, ми жене морамо упутити одговарајућим факторима реч из народа, да ми не дозвољавамо да се улудо троши народна снага, и нећемо дозволити да се упропасти оно што су вековима тежили да створе и створиле вековима најбоље генерације са обе стране Саве и Дунава. Не анализирајмо чија је кривица већа то неће ничему водити. Констатујмо само да има кривица до свих нас, да би се могли испитати у главном у чему је наша сопствена кривица, најстрожије судимо сами себе, и учинимо све напоре да поправимо своје учињене грешке. Ми жене не смемо да дозволимо да преовлада мишљење једних, да је неке у овој земљи провиђење одредило да они увек морају стајати на челу ове државе, као што не смемо дозволити да преовлада мишљење код других, да су они јачи и културно изнад свих осталих. Тражимо само да из наше светле историје црпимо оно, што ће нам помоћи да ојачамо нашу народну заједницу — т.ј. увидимо једно, да је свађа у нашем народу доводила само до пропасти, а никад до благостања. Тако ћемо само доказати да смо достојни великих историских момената, кроз које пролазимо, ако будемо сви умели на жртвеник нашег народног јединства ставити све. А будимо уверени, да ће сви грађани ове земље подједнако умети је волети када свима подједнако у њој буде добро. Ми морамо ићи на то, да се уништи и најмање узајамно неповерење, и да после ових страшних трзавица триумфује победу мефусобно поверење, једнакост и потпуна равноправност свих грађана, јер само тако можемо очекивати бољу будућност и само тако смемо се не страшити осуде будућих поколења.« Затим је г-ђица Мила Влајић, подпредседница Алиансе Ж. П. и управна чланица београдског Ж. П. изнела један топао апел на жене. Њен говор присутни су најсрдачније примили. Она је казала у главном следеће: »Још смо под сувише свежим, тешким и болним догађајем који се не да ни избрисати ни уклонити, али баш ти тешки и болни утисци приморавају нас да погледамо стварности у очи и да свим силама спречимо да последице страшног догађаја не буду дубље, болније, теже. То је зебња и страх чак и оних који су немилим догађајем у Народној Скупштини двоструко погођени и као чланови широке породице грађани ове земље и као чланови најуже породипе топлог домаћег гнезда, које им је овим свирепим догађајем лишено заштитника. Та њихова зебња нама мора бити нешто више од опомене, мора нам бити завет, да ђемо сваком мишљу и сваким делом тежити да се уклоне грешке и нарочито да се не понављају грешке које су до ове наше опште жалости довеле.

Пре него што приступимо овом светом и императивном завету, морамо знати у ком су правцу грешке учињене и нарочито шта ми жене, као подређени чланови наше земље можемо учинити. Сем катастрофалне грешке злочина, којим је извршилац повредио и Устав и закон, постоје и моралне грешке испољене у систематском уношењу и свесном распростирању раздражења и зле крви у народ, као и политичке грешке оличене у погрешној политици или најзад и у правилној политици извођеној нетактично. Прву грешку злочинои повређених норми исправиће суд Суд ђе најобјективније утврдити степен кривице извршиочеве, Суд ђе утврдити да ли је извршилац злочина једини кривац и да ли поред њега као фактичког извршиоца крив. дела постоје и психички извршиоци или не, и Суд ће по нађеном стању најобјективније применити законом предвиђену казну. Свесни свега овог као и околности да је истрага у добрим рукама можемо бити мирни и уверени да ће Правда бити задовољена. У исправљању ове грешке ми немамо шта да радимо а нисмо ни позвани.

При исправљању моралних грешака одн. при лечењу стања створеног њима ми можемо да делујемо непосредно, док при лечењу стања створеног политичким грешкама и нетактичношћу само посредно. Наша непосредна акција треба да се састоји у стишавању страсти, у уклањању заблуда, у уништењу ексклузивних мишљења, у уздизању самих себе и околине до висине објективности да поштено и смело осудимо грешке прво своје сопствене; у ширењу свести да постојање ради себе самог без једне спонтане, хармоничне, топле ззједнице представља очај и пустош; у ширењу свести да само садржајно јединство прожето пуним поверењем представља нашу животну жижу и да ми жене са нашом урођеном брижљивошћу не смемо допустити ни да та жижа трне а камо ли да се угаси. Оваквим радом треба почети од своје најуже породице, где је то потребно, јер има случајева где и у самој породици, у погледу основних и јасних наших општих питања, треба предузети заобљавање оштрина, исправљање тесногрудих гледишта, угушивање ексклузивитета, рушење заблуда и онемогућавање и помисли на задњу намеру. Од породице прећи на даље рођаке, школу, удружежења у коме сте члан, надлештво у коме радите, познанства стара и случајна нова, кад год се укаже прилика а оне се свакодневно јављају. Не избегавати тему коja вам изгледа да ће се у бурно објашњење претворити, већ је свом умешношћу и стрпељивошћу у срдачан и пријатељски разговор увести и са највећом објективношћу расправити. Рећиће нам се, па за ово је потребна читава виртуозност. Не, само мало добре воље и објективности за које није потребна чак ни нека нарочита ученост. Ми упућујемо апел женама да оне оваквој жељи у себи даду места и да их ова жеља ни тренутка не напушта а како ће оне то изводити и извести сувишно им је говорити. Па жене располажу читавом ризницом умешности, биле оне школоване или не, само им ставити у аманет да оне своју умешност упуте позитивним правцем ради општега добра, ради добра деце њихове. У случајевима посредне акције, како нам је онемогућена директна исправка и спречавање грешака у виду сарадње, остаје нам једино да ангажујемо сав свој утицај на људе, који се политиком баве, да се ослободе бар оних свесних грешака. Са тога разлога обраћамо се првенствено на жене, које су у сродничким односима са људима који се политиком баве а затим и на све остале које их познају и које долазе у додир са њима, да оне уложе сав свој благотворан утицај како би ублажиле њихову заоштреност, уклониле им заблуде, створиле помирљив дух и међусобно

поверење измећу њих, разбудиле свест о одговорности, јасно им подвукле да политика тражи жртве у погледу личних користи и да политика није средство само за удобан живот, извор материалних средстава и задовољење личних амбиција. Да их убеде, да Држава, партија и политика не постоје ради појединаца, и да пропала политичка каријера појединаца или фијаско једне партије, ако уопште наступи, не значи и не сме да значи и катастрофу Државе. Ми у осталом верујемо, да и без овог нашег апела има жена првенствено позваних да у овом правцу раде, које овако и раде са више или мање успеха. Молимо их да их неуспех не обесхрабри, већ да наставе свој рад свесне да тиме најбоље доприносе општем добру. Упућујући овај позив женама целе наше земље, да ову акцију прихвате као свету дужност, скрећемо им пажњу, да их не поколеба у одлуци да позив прихвате околност, што све жене може бити неће, или бар не једновремено, прихватити овај наш позив. Пре а после прићиће нам и оне са мањим или већим кајањем што су задоцниле, али у обазирању да ли су позив све прихватиле или не не сме се време губити". Тиме јо био ред говорника исцрпљен и примљен једногласно следећи Закључак. Догађај на дан 20 јуна о. г., који се десио у Народној Скупштини сматрамо за највећу срамоту наше земље. Он је страшна и тешка опомена одговорним факторима да морају неминовно преломити са досадашњим методама у вођењу државне и националне политике. Ти методи доживели су потпун слом, и ако се с њима продужи, ми ћемо доживети општи слом. Вођење државне и националне политике налаже велику одговорност. Само морално интактне личности имају право да се приме те одговорности. А нарочито у овим данима могу бити на одговорним местима само оне личности, које могу запостављати своје личне амбиције и интересе као и интересе своје партије општим интересима. Ми жене немамо директног утицаја на политички живот. Али ипак наша одговорност за све што ће наступити. није због тога мања и стога треба да искрено тражимо друге путеве, којима можемо стишавати и умиривати распаљене политичке страсти. Апелирамо на жене да својим држа њем, својим радом, својим утицајем у породичном и друштвеном животу делују на то, да последице злочина од 20 јуна не ископају непремостив јаз у заједничком животу Срба, Хрвата и Словенаца. С погледом у лепшу будућност треба да идемо на посао. Градити будући свеукупан живот у нашој земљи тако да су његове основе равноправност, слобода и правда за све и свакога, мора бити наш највећи задакак. Искрене тежње за оваквим стањеи оствариће међусобно поверење, које је данас тешко потресено.

Заштита мајке и дјетета.

У вези са прославом Материнског дана, којег би практични резултат требао да буде: омогућити свакој мајци миран и здрав порођај и услове за природан развитак њене дјеце корисно је промотрити, колико је до сада и у којем правцу напредовала заштита мајке и дјетета у појединим земљама уопште и колико у тој акцији учествују дотичне власти. Прво може да нам покаже са колико се праведности у појединим земљама третирају жене, које испуњавају основну и најтежу грађанску дужност, а последње, са колико се озбиљности и система третира питање популације не само у погледу количине, него и у погледу ваљаности. Упоређења добро организоване за штите мајке и дјетета са нашим приликама у том погледу веома су потребна не само ради тога, што нај-

шира јавност још не увиђа довољно основну вредност ове врсти социалне хигиене за развијање и јачање народа, него и ради несхватљиве непријемчивости многих медицинско образованих личности, који мисле да је лијечење појединаца довољно за очување народног здравља. Пошто је заштита ма]ке и дјетета од првих феминистичких захтјева, упућен је овај чланак преко »Женског Покрета« у првом реду женама, јер је сигурно да ће оне и ако нестручњаци не само усвојити све, што је доказано да је добро и корисно за њихов пород него и најенергичније тражити да се већ провјерени методи и код нас уведу; а узгред је упућен и свим онима, који мисле да се ова важна грана расне хигиене смије и надаље игнорисати или решавати путем „милосрђа.“ Онима, који би хтјели да образложе високи степен социално-хигиенских мјера у погледу заштите мајке и дјетета у извјесним државама бољим економским и културним условима од наших, треба споменути да су ти добри услови већ последица економисања и култивисања људске енергије, као основне вредноте друштва, последице принципа, који се код нас још веома мало признаје, а потпуно се занемарује с обзиром на жену и дјете. Колика је важност дата заштити мајке и дјетета (не мало заузимањем и сарадњом жена) у неким државама задатак је овом чланку. Али прије тога треба споменути да то питање у међународном животу заузимље одређено место: осим сталне комисије за заштиту мајке и дјетета код Друштва Народа, постоји Интернационално удружење за заштиту дјеце, а интернационални офис за хигиену (са сједиштем у Паризу) у свом мјесечном билтену стално извјештава о раду појединих држава у том правцу. На састанку овог офиса у новембру 1927 год. донијеле су Швајцарска, Сјед. Државе Сјеверне Америке и Русија слиједеће интересантне податке (Bulletin mensuel de l’office international d’hygiéne publique, томе XX, 3, март 1928 године.) A) Швајцарска. Према директивама, које је за заштиту мајке и дјетета дао задњи интернационални конгрес у Женеви, Швајцарска је рад у томе смислу раздјелила на 3 дјела: 1. Пропаганда за заштиту мајке и дјетета. Пропаганда је вршена: а) путем школа. У том раду највише успјеха су показивале домачинске школе. Неке од њих чак су комплетирале свој наставни план са практичним вјежбама у материнским домовима. Ову врсту наставе усвојиле су и три више социалне школе; б) путем нарочитог формирања санитетског персонала. Место полугодишњих уведени су једно или двогодишњи курсеви за бабице, а једна бабичка школа шаље cвoje ученице у матерински дом, да практички уче његу дјетета и хигиенску пропаганду. Стручно спремних сестара походиља, које осим вршења практичног рада служе као пропагатори хигиене par ехеllеncе на пољу заштите мајке и дјетета, било је у Швајцарској 1925 године већ 666. 2. Васпитање јавности, нарочито мајки у погледу заштите мајке и дјетета постигло се је у великој мјери помоћу Црвеног Крста. Појединачна предавања и курсеви чинили су пpaве Материнске школе. Истој сврси служио је покретни музеј, који је од 1919 године прошао кроз 99 места. Али се показала потреба још интезивнијег рада у том смислу и сад 8 кантона имају своје путујуће изложбе са карактеристикама свога краја. Колики је у публици интерес за поуку у форми књиге и летака доказује „Упута за његу дјетета« (састављена од једне лекарке), које је до сада распродано (не поклоњено!) 38.000 примјерака. 3. Заштита у најужем смислу проводи се у Швајцарској великим бро(Наставак на 5 страни).

Страна 2

»ЖЕНСКИ ПОКРЕТ«

Број 14. и 15.