Ženski pokret

ФРОНТОВИ МРЖЊЕ

Алојзија Штеби

Ни у једној између послератних година није био одржан тако велики број интернационалних састанака као што их је било у летњим месецима ове године. Омладина Немачке и Француске, после омладина из целог света и свих могућих политичких убеђења од крајне деснице до комунистичких представника, збор цркава, интернационални правнички конгрес, конгрес социалистичких партија, конгрес социалистичких жена и још многи други дали су своју одважну реч и свечано обећавали да ћe неуморно радити да осване у недалекој будућности препорођен интернационални живот, у коме ћe народи у међусобном пријатељству решавати сва тешка питања. Рат рату то је била главна девиза овогодишњих састанака. Место мржње међу народима, заједнички рад свих за добро свих. Ми у Југославији смо спремали за то време, у жестокој међусобној утакмици, сасвим другојачу атмосферу за заједнички живот грађана једне те исте земље. Ми смо се заправо трудили да на супрот овој топлој међународној атмосфери пријатељства, створимо у нашој земљи ледену атмосферу мржње. Два главна града земље, два центра економског и култунога живота, Загреб и Београд, стварали су за то време непродирне фронтове мржње један против другога и окупљали су на тим фронтовима широко залеђе народ хрватски и српски, дајући им свакога дана нове чаше пуна отрова међусобне мржње и уверавајући га да је та мржња потребна политичка тактика, из које треба некога дана да осване „споразум". Јер сигурно је да ће се склопити бар неки привидни споразум; рутинирани споразумашки политичари наћи ће неку формулу, на коју ћe да пристану хрватски и српски политичари да продуже у подељеним интересним сферама политички живот. Али, све ћe то бити само зграда на песку, jep су масама дате превелике дозе отрова, које неће моћи њихов организам никад потпуно избацити и зато неће никад доћи до такве међусобне искрености, која је неопходно потребна и за нај-

једноставнији искрени заједнички живот. И како можемо чак веровати за оне, који су свакога дана пружали отров, да ћe бити њихов дух спремљен за искрену сарадњу? Забарикадирали смо се у два фронта мржње. Да ли мало мислимо на будућност? Да. ли можемо само помислити на плодан, напредан живот у таквој зтмосфери? Мрзимо се као што се мрзе само још варвари - а уверавамо свет да је једна страна од друге културнија. Како смо заслепљени, како смо још далеко од праве културе! Можда није било дубље — и ако можемо тако рећи искреније мржње, него што је постојала до рата и још дуго после рата између Немаца и Француза. Данас видимо та два велика, истински културна народа, како траже на сто и сто начина путеве за зближење и разумевање тежњи једнога и и данас већ видимо успехе. Али, пут ка зближењу и споразуму хвала Богу нису утирали професионални политичари, него су први корак учиниле жене, омладина једног и другог народа, па затим уметници свих грана и људи од науке, који су бацили у заборав све, што је било некад под сугестијом рђавих политичара узидано у фронтове мржње међу оба народа. Код нас се до сад у овим дугим, мучним месецима после 20 јуна није нашао ни један једини човек између целе велике армаде, која се тако радо назива културни раденици, који би искрено тражио пут ка првом споразуму. И као у почетку рата, кад су у бомбастичним изјавама кидали међусобне везе научници различитих народа да су после рата осећали тај начин културног деловања за највећу срамоту, тако смо доживели и ми да су хрватски културни раденици сматрали за свој највиши „културни“ задатак у овим несретним. данима да баце своју анатему. А оно што смо чули да се пробије фронт мржње и што је имало фирму искрености и братства, све је било на једној и другој страни базирано на доказивању ко носи већу кривицу за стање у коме се налазимо и свак је први на-

бројао дуги списак грехова наравно не својих него грехова „брата“. Како имамо у библији дивну причу о изгубљеном сину... Културни раденици свих народа жене, омладина, свештенство, уметници, књижевници, научници, национални економи и т. д. труде се да преко прошлости изграде солидне мостове за лепшу будућност, да забораве. све што их је у грубо милитаристичко политичко прератно доба делило на „пријатеље" и „непријатеље" и интенсивно траже рађу за чврсту, непорушљиву базу новога живота, који треба да носи ознаку човечанског осећања. Само ми се даље гриземо као бесни пси, јер смо лакомислени и ситни егоисти. И у овоме судбоносном моменту наше жене не смеју остати равнодушне, све свесне жене морају дићи свој глас. Оне морају једниственом заједничком акцијом спречити разоран рад политичких партија и смело стати на пут свему, што грози да потпуно спречи миран заједнички живот наших грађана. Београд

Упркос толиким апелима да претплатнице нашега листа испуне своју дужност, оне то нису учиниле и тиме су онемогућиле редовно излажење листа. Изгледа да свест наших жена није још толико развијена да би једном малом материалном жртвом омогућиле остварење својих циљева. Поједине личности из нашега покрета дале су средства за штампање прошлога и овога броја листа, и ми им искрено благодаримо. Али за будуће морамо отклањати такве жртве, јер оне и ако дивни примери свести појединаца не користе толико нашем покрету колико би користило свесно испуњавање моралних и материалних обавеза свију, које су се скупиле у нашим Покретима. Ово је наш последњи апел. Алианса Женских Покрета.

Толстој и слава

Људи који су по суштини својој уметници или метафизичари узбудљивији су у свему, па и у самољубљу, него такозвани људи дела, који сваком свом немиру одмах нађу одушке у неком покретању спољашњега света; то не значи да су они први глупље заљубљени у себе од ових других, него да јаче опажају смешности своје па жешће трпе од њих. И баш су такви људи кадри особито неумитно улазити у траг свим лукавствима таштине, која човека нагони да се сам пред собом на разне начине претвара. И у Толстоја било је од детињства веома осетљиво самољубље, али већ у младости он има моралне и уметничке снаге да то самољубље слика и анализује. Тако кад нам одаје Николу Иртењева, јунака љупке и росне трилогије „Детињство, Дечаштво, Младост,“ где, затворен у кућну самицу, сањари како ћe се нечувено прославити у рату, како ћe га, још повезаних рана, срести цар, нудити му сваку награду, а он ћe тражити да се може осветити „душманину," француском васпитачу који га је ето казном понизио, да може на њ дрекнути „на колена!,“ као што је Француз њему... Али лакше је са хумором причати о оним фазама самољубља из којих је човек већ израстао, него борити се са садашњим. Ипак је и ту Толстој у оцењивању од младости готово увек једнак. Истина, једаред, у дневнику, зазива самољубље у помоћ против жестоких искушења грубе младићске анималности: било би боље, вели, да не чини неваљалих ствари, кад их морално нижи врше с више дара него он. Али већ у 24 години, опет у дневнику, јасно и чисто разврстава рад људски: по циљевима његовим : живети за своју срећу, то је неваљало; живети за добро, мнење других слабост; за срећу других врлина; али само ко живи за Бога, тај је велик. Сва Толстојева етика прожета је уверењем да најнеугледније дело, извршено „пред Богом",

неизмерно више вреди од најсјајнијега извршена „пред људима”. Зависност од славе застире нам Бога. Та је мисао особито потресно изражена у „Оцу Сергију". Негда сјајан официр, тај је човек вазда и у свему тежио да буде први, радило се о школским успесима, o шаху, о француском изговору или избору веренице. Дознавши да је та привидно идеална вереница била милосница царева а цара је негда обожавао он, дубоко повређен, оде у калуђере, и тамо опет постане први. Не претвара се, него се заиста у аскези смири. Његов светачки глас намами неку гласовиту заводитељицу да на њему, за опкладу, окуша своје чари. Но у тренутку највећег искушења он себи одруби прст, да жестоким болом затоми пожуду. То обесну жену тако потресе да она сасвим промени начин живота. А о њему се глас разнесе далеко, небројени људи долазе му по савет, исцељење и благослов. Но сад се опет пробуди змија славољубља у њему, трује му моралну снагу. Једаред му повере слабоумну хистеричну девојку, и он се одмах заборави с њом. Освестивши се оде незнан у свет. Свративши путем код неке давно невиђене рођакиње, негда смешно неспретне девојчице, сада тихе мученице у породици, спозна да је она виша него што је Он био и као „светац": јер њој не пада ни на ум да тражи ичију похвалу. И оде Сергије даље, пешачи по големој Русији, бескућник; чини добра колико може, одричући се да сачека плодове свог рада. И умре непознат, безимен... Толстој је замишљао приповетку о човеку који је редом револуционар, народњак, социалист, православац, монах на Светој Гори, атеист, глава породице, духоборац. Ништа не доврши, људи му се смеју; умире незнан негде у болници. „Умирући мисли да је лудо страћио живот. А он баш и јест светац". И још даље иде Толстој у свом зазору од славољубља. Препоручује неком да се пред људима нарочито показује у најгорој светлости, тако да нема више камо да пада у очима њиховим. „Не да се усавршавам ја, охоли ја, погани ја,“ него да се питам: „Нисам ли згодан да се мноме зачепи каква рупа ? да се мноме побрише шгогод? Не могу ли послужити примером неваљалства, порока и грехова својих, просто да нађубрим телом својим?" И труди се Толстој да увери себе и нас како би нам онда било све дивно лако и чврсто .. Ма колико човек одбацивао све што је претерано у тим тврдњама, ипак ћe осећати, ако је према себи искрен, да је језгра тих тврдња истинита. Жеља за славом може се сматрати племенитом само ако се испоређује с похлепом за материалном користи. Пред Богом је и она неваљала. И они што подељују славу нехотице су неправедни, истичући једне на рачун других, не мање заслужних. Где је тај форум који би могао непогрешно просуђивати вредност и важност свакога појединог човека? Колико има недовољно оцењених гениалних претеча на свим подручјима! Колико преисторијских генија о којима нећемо никад ништа знати! Али ако слава не ваља као мера вредности, она ипак може послужити добру, као средство за консервирање података о великој личности и делима њеним. С временом се свака слава окамени, велики човек, безнадно стрпан у службене наставне програме, чини се

ЖЕНСКИ ПОКРЕТ

ОРГАН АЛИАНСЕ ЖЕНСКИХ ПОКРЕТА У КРАЉЕВИНИ С. X. С.

Број поштанског чековног рачуна 53.19l Администрација: Кнез Михајлова 46/l

Уредници: АЛОЈЗИЈА ШТЕБИ ДАРИНКА СТОЈАНОВИЋ

Београд, 1 новембра 1928. БРОЈ 17 ГОДИНА IX.

Власник за А. Ж. П. МИЛИЦА ДЕДИЕР

Излази 1 и 15 у месецу. Годишња претплата 48 дин. За иностранство 60 дин. Примерак 2 динара