Ženski pokret

се ожене, они не знају честито ни да проговоре с честитом женом“. У „Новима" ауторка нам слика прелазне генерације и сукоб старога са новим у земљи харема и ортака. У исти мах док се најстрожије држе свих својих обичаја, имућни муслимани и они старога кова, доводе из моде својим кћерима васпитачице Енглескиње и Францускиње, пуштају да се њихови жедни мозгови загревају неограниченим маштањем о животу европске жене, идеала слободне жене за њих. А затим их удају као „старе", скоро као кад би ствар продали. Отуда и долази чуђење и „старих" муслиманки што Фатмин отац не засузи кад удаје кћер. Може не плакати кад сахрани, одлази му у „Зелене Баште“, али кад удаје!... Не даје је другу него „господару", а господара има милостивих али и таквих где ћe сутра дворити с ортаком, а тада се не пева... С друге стране чуђење мужева, опет „старих" разуме се, шта хоће жене, те „нове“ кад су одевене и нахрањене! И таква ситуација доводи Фатму до бегства и до смрти. Њена је душа прогледала, али у исти мах је дух остао спутан целим начином живота до последњег тренутка кад се откида од дома и решетака и прелази у Париз, у студентски круг свога мужа. У предсмртним писмима говори оцу да он и њему слични радећи како раде „зидају кућу с крова", и у мутну реку изручују крчаг бистре воде. И кад већ не раде на општем просвећивању и ослобођењу муслиманке нека ни њих појединце не доводе до катастрофе из моде и таштине. Ако им неће дати темељну слободу у кући и код куђе, нека им не мећу ни француске књиге у руке. Замера и другарицама својим, женама, што су многе ушле у политичку борбу мушкараца, а своје другарице остављају непросвећене и заробљене. Арифханума завршава роман речима: „О, не, Емир душо, то ново гробље је за „старе‟. Заставу понова узимам и идем да вичем, да будим наше жене да траже право ...сунца“. И кад нам из њихова живота изнесе госпођа Димитријевић просто једну чињеницу, један догађај или призор, ми осетимо да ли их она осуђује или је за њих. Кад нам тако например у „Писму са Тракије" описује један муслимански путнички пар на лађи и кад понавља: „Млада жена с Хиоса непрестано чучи крај ограде и гледа у море (да би скрила лице од других) на крилу јој спава дете, а иза леђа јој стоји муж у пози стражара од туча“ осетите одмах жаљење и осуду. Госпођа Димитријевић говори о ослобођењу муслиманке и жене уопште деценију и по пре постанка „Женскога Покрета". Стихове које меће у уста књижевници Арифи не би имала

потребе појачавати ни једна данашња наша феминисткиња: Дивљаци! жена још је вама жена, »Од сто вам лета малолетна бива. Још јој кажете: »То није за жене". K’o са својином поступате с њоме. Она одустаје од утврђенога пута у западну Европу и журно креће на југ, у Солун, чим прочита 1908 да је белом револуцијом младотурака и жена турска развијена и ослобођена. Али какво разочарење кад тамо приспе: опет решетке на прозорима, опет пече на лицу, опет жена бежи од мушкарца и он од ње, тојест, да се не састану јавно у соби, или другде. И Јелена Димитријевић се буни, и протестује и код „младих" и код „старих 1 * и код мужева им: Зар још увек на њиховим женама чаршафи и пече, зар још увек на прозорима решетке, у кућама хареми и сад, кад сви кличу „Слобода, слобода!‟ И кад је и њихова жена играла значајну улогу у националном преврату, и кад и тада учествује у тешком и опасном националном раду! Добија разне одговоре и од самих жена. Има две фракције младих, једне су за развијање, друге су против. А већ „старе“ кажу да би се убиле кад би до тога дошло, и да им оно што је од Бога не може нико одузети. Од Бога! Зато нове и уздишу: О, лепа веро пророкова, како су те изопачили неразумни! Значај Јелене Димитријевић као феминисткиње није до сада довољно оцењен. Међутим она је целим својим бићем и животом, целом својом снажном личношћу феминисткиња. И све што је постигла, постигла је личном вредношћу и самосталним радом. Њу, такође, занима свака жена, и нарочито жена, њене мисли и осећања, њен рад, па била то Туркиња и она жена из прастаре Тебе, била жена Новога Света. У своме описивању Американке, представнице еманциповане жене, госпођа говори на крају: „Од свих жена с којима сам се у туђини дружила највише ме интересују Туркиње и Американке. Туркиње и Американке! Шта оне могу имати заједничкога ? Туркиња прошлост, Американка не само будућност него и жива, активна и прогресивна садашњост". Ипак се да разумети та љубав према двема женама којима је заједничко било само женство. Госпођин увек млад, напредан и радознао дух занима старост Туркиње, егзотичност Истока, и драж подмлађивања и обнављања што ипак пулсира и под прашином „саме прошлости". Док у Американке налази остварен сан нових жена, пробуђених, свесних, налази остварен идеал слободне жене, жене човека, којима и сама припада свом личношћу, целим животом. Београд

Р. Анђелковић-Чубриловмћ

миниран. Лице човека, који стоји ван закона, ван нашег схваћања о етици, о дозвољеном и недозвољеном. „Мајка је моја гора зелена, Љуба је моја пушка брзометка, Деца су моја......‟ Питала сам једног, вели госпођа: Имаш ли обитељ? Немам. Имаш ли жену? Имам. А деце? Женску Кад качак нема сина, нема обитељи. Син ћe га осветити, син ћe запалити свећу Крај качака при земљи акт. Гола девојчица. Гола? Да ли цвету треба одело? Колико је њежности, отмености у пози девојчице, колико нематеријалности у њезином телу. Зар ово није најлепше од свега што може бити. И кад би било потребно, тешко бих могла описати све што сам видела. Над канапетом слика Арнауткиње с оригиналним, богатим украсом на глави. Добија га на дан венчања. Дванаест година га носи дванаест година траје женина лепота! а онда га оставља у шкрињу и предаје деци... Уз безброј оригиналних радова сликарица се бавила и студирањем страних мајстора. Радила је за лично задовољство и по наруџби. Ту је

Van Dyk, Rubens. Frans Halsova „Циганка” жива, снажна, једра, лепа као расцветана трешња, као сочни цвет, као Sejfullinina „Виринеја". Над вратима слика прпошне мачкице. Сетила сам се једне младе девојке великих, плавих очију, која је својом лепом, дугом руком тако њежно глади. На слици се чврсто ослонила на стражње шапице, а предње кокетно показује. Чини ми се, као да ћe сад скочити из свог мирног става. Госпођине слике из Старе Србије сећају на Леопардијеву песму „La Ginestra", на Бедуинову молитву у Сахари... Пусти, суморни, запуштени крајеви пуни туге, пуни бола у којим трепери душа жене, која зна да схвати природу, која је изразује на платну у њеној верној карактеристици. Уметница је схватила све тонове, све боје, што владају у природи, њезину вечну шутљиву песму. Кад ми је показала слике српске лавре, Високи Дечани, рекла ми је: „Видела сам две велике свеће, што их је даровала царица Милица. Кроз векове, од Косовске погибије нису се свеће палиле, стојале су пред иконама и молиле у Господа слободу нашег народа..." Легенде, легенде!... У св. Софији, Новгородској катедрали, где су се људи увек Богу молили, где су ниски сводови, тамне иконе, где дрхте

воштане свеће, где влада неизрецива тишина и мир стоји Христос са скупљеном руком. Летопис прича, да га је сликар насликао с руком, која благосивље, но да се рука у јутро. опет скупила, а са слике, да је проговорио глас: Сликари, сликари, сликари! Не сликајте ме с руком, која благосивље, јер држим у мојој руци велики град Новгород. Сад су се раширили Христови прсти, Христос ћe на воскресење благословити Русију!... Једном ми је згодом рекла госпођа Бета: „У свему што гледам видим нешто комично“. За то је она и створила целу галерију типова у карикатури. Смиља Ђаковић, администратор „Мисли“ с оригиналном кратком подрезаном фризуром, коју чешља са пет прстију, Кризман; сличан Бајрону, кад је одлазио из Енглеске, Војиновић, политичари, министри, генерали, професори... Госпођа је опетовно излагала своје радове и у земљи и на страни с великим успехом. На изложби „BiancoNero“ у Риму 1903-904 г. изложила је целу колекцију бакрореза. Све је продато, тако да на жалост сад више није ни могуће видети те интересантне радове. И други су њени радови великим делом продати приватницима, држави. Атеље нам показује тек један део... Цео Београд познаје госпођу Бету

Вукановић. Титулирају је интимно: „госпођа Бета“, или још пријатељскије, још краће: „Бета“. Симпатија и љубав називље свој објект према осећају без обзира на конвенцијоналност. Интересантну је и лепу студију о сликарици написала на жалост сад болесна књижевница Милица Јанковић. Кратки, но заносни, управо песнички приказ њезиних радова дао је за време госпођина боравка у Француској професор уметности G. Desdevises du Dezert, но најбоље о њој говоре њене слике и она два фина портрета сликара Вукановића на којим је она насликана, као обавијена у вео љубави. У чврсто стиснутој јаки, с пелцом око врата, замишљена, дубока погледа, блага, мека; у другој још нежнија, још милија, још топлија. Тко би могао измерити дубину утиска, што га на људску душу производи уметност, која има моћ да устави време и његовом вечном ходу, лутању за савршенством?... „У свагдањем животу могуће је потцењивати уметност, могуће је једнолични комфор волети више од уметности, но прије или после уметност побеђује. Коначно долазе у обзир само они народи, који су дали свој прилог уметничком и инелектуалном наследству човечанства". Београд.

Др. Марија Илић.

Менталитет наших дипломатских представника

Навикли смо већ на то да официелни представници наше земље гледају на покрет југословенских жена као на неки „enfant terrible". Али, пошто је код нас све друкчије него што је по другим културним земљама, нисмо се много чудили томе факту. Али, ипак морамо данас забележити једну чињеницу, која вреди да је наше радне жене не забораве. Кад је године 1926 био у Паризу конгрес Интернационалне Феминистичке Алиансе, била је тамо и наша делегација, која је одлично заступала нашу земљу, а не само наше жене. Ова наша делегација јавила се одмах нашем посланику у Паризу да је прими, али је господин посланик јавио делегацији да му недостаје времена за пријем делегације. Делегација је прогутала то извињење, али сада види да господин посланик баш није тако страшно окупиран послом, јер смо неки дан читали у београдском „Времену“ да је приредио чак чајанку у част Мис Југославије...

Феминистички успеси у Чехословачкој

У децембру месецу прошле године обављени су избори у Чехословачкој, обнављајући аутономију старих самоуправа. Ове самоуправе су организоване поред Сената и Парламента, и имају за дужност да се баве социалним, просветним и хигиенским питањима својих крајева. Наравно да се није могла изоставити сарадња жена у овим пословима. Народни Женски Савез на челу са г-ђом Пламинковом, предузео је велику пропаганду за избор жена. Пропаганда преко новина, афишама, конференцијама била је веома жива. Министар Унутрашњих Дела има право да наименује трећину чланова, које бира међу експертима и специалистима за извесна питања, која спадају у компетенцију тих управа. Захваљујући напорима Народног Женског Савеза, постигнути су задовољавајући резултати, ма да Чехословакиње сматрају да нису потпуно у сразмери њихових великих напора. На листама изабраних чланова има три жене које je изабрао Народни Женски Савез поред две, које су изабрале политичке партије. Изабране су следеће жене: наименоване од Министра Унутратњих Дела Марија Дојчова, члан комитета комисије за заштиту деце припада социал-демократској партији; Јозефа Северинова, п.председница Централног Комитета ea заштиту матера и одојчади припада социално-демо-

кратској партији; Франтишка Cидлова, председница социалне секције жена прогресиста национални социалиста. Жене изабране: Павла Рехакова, учитељица национални-социалиста; Терезија Mapeшова, домаћица, комунисткиња.

Продужење основне школске обавезе

Интернационално Удружење за Социални Напредак, коме припадају најистакнутији светски социални политичари, педагози, социолози, послодавци и т. д., поставило је на дневни ред своје овогодишње скупштине, која ћe се одржати на јесен, питање о продужењу основне школске обавезе. О том питању расправљају сада све националне секције тога Удружења, а нарочито интенсивно проучавају то питање Французи и Немци. Како француска тако и немачка секција Удружења баве се на својим седницама већ више од годину дана тим проблемом. Пошто мислимо да ћe ово питање интересовати и наше читатеље, ми ћемо их у следећем известити о резултатима досадањих расправа немачке и француске секције Интернационалнога Удружења за Социални Напредак. Проблем продужења школске обавезе није просто само један административно школски проблем, него је важан и са економскога гледишта. У послератно доба кад се појављивала у свима земљама огромна беспослица, нарочито су радничке синдикалне организације тражиле да се због растерећења раднога тржишта уводи продужење основне школске обавезе и да се сва беспослена омладина врати у школе. Тај проблем су на побуду радничких организација почели затим и други сталежи озбиљно проучавати и нашли су да је он један општи европски економски и социални проблем од основне културне важности. У Енглеској је предложила већ године 1926 једна владина стручна комисија да се од године 1932 продужи школска обавеза до 15 године. Познати немачки педагог Kerschensteiner је дао на једној између седница немачке секције следеће мишљење по овом питању : Основној школи није потребно придодати још облигатну девету школску годину. Место девете године да се уводе факултативни стручни курсеви, у којима би се омладина одлучила за свој будући позив. Beћ у последњим годинама основне школе требало би поучавати различите занате, и то обавезно. Школска обавеза за изучавање позива нека се одреди до 18 године, и таква школска обавеза требала би да важи и за беспослену

Бр. 5

Страна 3